Crvena, druga knjiga serijala „Lunarske hronike“ autorke Marise Majer, objavljena je ove godine, u izdanju izdavačke kuće Laguna iz Beograda. Moj poštovani saradnik Dimitrije Janičić, pročitao je i ovaj nastavak i poslao mi je svoje mišljenje o ovoj tinejdžerskoj knjizi, koja spada u žanr fantastike. Pročitajte ga…

PEPELJUGA JE PRINCEZA

Po običaju američkih pisaca neka priča se rasteže dok postoji interesovanja čitalaca koji će da kupuju nove nastavke. Marisa Majer je svoju uspešnu Pepeljastu (Pep Lin) nastavila drugom knjigom koja nosi naslov Crvena. U ovoj knjizi, doduše nema Crvenkape, ali Vuk i po imenu, a i grupe nekih uslovljenih ratnika čiji je zadatak da pokore zemljane, predstavljeni su u obliku vučjih čopora.

Na početku druge knjige Pep Lin je u najsigurnijem carskom zatvoru i treba da bude izručena lunarnoj kraljici. No, njoj, koja je pretnja moćnoj lunarnoj kraljici, ne predstavlja veliki problem da pobegne iz zatvora. Doduše uz pomoć lekara za koga se ispostavlja da je sa Lune. To izaziva objavu rata, koju car pokušava da spreči obećanjem sklapanja braka sa lunarnom kraljicom.

Sumnja da je Pep stvarna princeza, naslednica lunarnog trona, a ne tamo neka umazana, iako izvrsna mehaničarka, konačno izbija na videlo. To doduše ne utiče na njeno ponašanje, ali pojačava potragu za njom. U isto vreme na drugom kraju neko je oteo baku  koja vodi farmu, pa njena unuka upoznaje Vuka, jednog od progonilaca i kreće u potragu za bakom. Baka je, svi su izgledi, obaveštena gde se krije „izgubljena“ lunarna princeza.

Lunarna kraljica je infiltrirala na zemlju svoje ratnike koji igraju obične građane, a kada dobiju naređenje pretvaraju se u zveri, čopor vukova koji nema milosti, jer i ne znaju ništa sem da ubija. Opis delovanja i napredovanja Skarlet Benoa, koja pokušava da „spasava“ baku, a u stvari od početka ulazi u zamku lunarne kraljice, znatno je slabije i naivnije opisan od zbivanja sa Pep Lin, tako da njeno napredovanje sa takozvanim alfa mužjakom, ispada naivno, nategnuto i neuverljivo.

Sedište bande i mesto gde je baka zatvorena je Pariz čije mesto na mapi i u odnosu na Novi Peking nije ni definisano, ali pošto je između mesta raketni, vasionski saobraćaj to ostaje nebitna činjenica. U svemu učestvuju moderna sredstva komunikacije, svi ljudi imaju identifikacione čipove, nema krize raketnih goriva, savlađivanje zemljine teže je kao odlazak kod rođaka na selo, posebne elektromagnetne sposobnosti Lunaraca i uticaj lunarne kraljice na svest ljudi, sve se to uzima zdravo za gotovo.

Tekst i zaplet se unekoliko poprave kada se govori o Pep, očigledno je ona pravo i prvo čedo autorke niza romana koji nosi naslov „Lanarske hronike“. Dok su zaplet i opisi u prvoj knjizi bili znatno bolji, to se prilično razvodnilo u drugoj knjizi, njena junakinja Skarlet znatno je manje ubedljiva od Pet, a ugradnja elemenata Crvenkape u Crvenu ni upola nije uspešna kao ugradnja Pepeljuge u SF bajku u prvoj knjizi.

Ipak, ako imate vremena i volite fantastiku, kada ste već ušli u klinč sa Pepeljastom, preživećete i Crvenu u kojoj je Majerova doduše pokazala manje veštine, ali je nastavila da prati sudbinu Pep Lin, koja u nastavku verovatno treba da pokaže da je sposobnija od Lunarne kraljice, koja se, gle čuda, očigledno boji ove mehaničarke koja ima još neke sposobnosti koje nisu došle do potpunogizražaja. Ne treba zaboraviti ni cara Kaja, koji je pritešnjen bekstvom mehaničarke iz zatvora postao lak bračni plen, pa se u narednom nastavku ovih hronika očekuje venčanje. Kako će Pep za sada inkognito princeza to uspeti da spreči, to već zaslužuje da dalje pratimo ono što nam je smućkala Marisa Majer.

Prikaz napisao Dimitrije Janičić