Драган Лакићевић нагласио је да рани рукописи овог аутора одржавају песничку младост, у начину на који песнички субјект посматра свет, док његово стваралаштво у 21. веку обележава самопосматрање, особен однос према смрти родитеља, као и извесна апсурдност живота, љубави и рада.

Петра Пајића је, поводом Радисављевићевог „бекства” из поезије и његовог поновног повратка поетском стваралаштву после две и по деценије, заокупило питање везе новинарства и писања стихова. Тим поводом он је рекао:

– По неком, рекао бих старомодном схватању, новинарство и поезија су антиподи. Рекао бих старомодном, јер модерна поезија и савремено новинарство побијају такво схватање, будући да су много помирљивији. У то нас уверавају и нове песме Зорана Хр. Радисављевића које су, заједно са старим, сабране у овој књизи. Свој повратак поезији, после вишегодишњег ћутања, Радисављевић је стидљиво најавио скромним избором изванредних стихова објављених у часопису „Нова зора” 2007. године. По тим новим песмама можемо да видимо да песник Зоран Хр. Радисављевић „не бежи” од новинара Зорана Радисављевића. Напротив! Рећи ћу да се они чврсто држе за руке. Поезија Зорана Хр. Радисављевића покушава да нађе одговоре на питања која се свакодневно постављају, о породици, пријатељима, путовањима, стању духа – нагласио је Петар Пајић.

У својој опсежној анализи поетског света Зорана Хр. Радисављевића, коју је насловила „Дрхтаји живота против смрти”, млада књижевна критичарка Александра Жежељ Коцић истакла је да овај аутор никада није престао да живи своју поезију, и да постоји снажна веза између наизглед непомирљивих светова његовог живота: новинарства и стихотворства, оличена у у насловима „Срце се хлади у фрижидеру” (2015) и „Мртва природа” (2016).

– Ернест Хемингвеј је једном рекао: „Не постоје савремене теме. Теме су увек биле љубав, недостатак љубави, смрт и њено повремено избегавање које описујемо као живот, бесмртност или недостатак бесмртности душе, новац, част, политика”. Радисављевићеве песме умногоме потврђују ову тврдњу. Када се поезија полагано „слеже” постаје искуствено набијена, зато што нам се живот не чини истим са двадесет или шездесет година. Осим тога, Радисављевићеве песме пуно дугују личној биографији свог творца, те су често исповедне, документарне, посвећене или инспирисане стварним јунацима, сусретима и догађајима. Њихов развојни пут немогуће је ухватити једним критичким или читалачким оквиром –приметила је Александра Жежељ Коцић. „Када завршим један посао/Одмах почињем други/Новом причом/ као Шехерезада/ Себи продужавам живот”, стихови су из Радисављевићеве песме „Шехерезада”.

Извор:

Политика