Dan prvi

Juče sam ubio čoveka.

Probudio sam se vrišteći i mislim da sam mogao da osetim njegovu krv na svojim rukama.

Vrištao sam dok nisu vezali moje ruke.

I ubrizgali mir u moju krv.

Dan drugi

Momak sa druge strane stola posmatrao me je u tišini.

Teško je disao, grizao je unutrašnju stranu obraza.

Znate li šta je okidač za suze? Pitajte čoveka kako je.

Ustao je i otišao.

Muškarac nikada ne plače pred muškarcem.

Dan treći

Jutros me je sin posetio.

Dočekao sam ga zagrljajem, i mislim da ga je to iznenadilo.

Rekao sam mu da mi je drago što mi ponekad dolazi,

I da ga volim, iako je to možda zaboravio.

Rekao mi je da mi dolazi svakog dana,

I da ga ubija to što sam ga zaboravio

Dan četvrti

Momak sa druge strane stola posmatrao me je u tišini.

Teško je disao, grizao je unutrašnju stranu obraza.

Znate li šta je okidač za bes? Pitajte napuštenog čoveka za onoga koji ga je napustio.

Jesi li ovde u poseti svojoj majci ili ocu?

Vikao je o tome kako mu se otac vratio iz rata kao alkoholičar,

I naterao njegovu majku da ih oboje zauvek napusti.

Pitao je da li znam da siroče može da odraste za dan.

Rekao sam da ne znam.

Ali znam da čovek može da ostari za noć.

Ipak, jasno se čulo da u njegovom odraslom telu i dalje plače napušteno dete,

A da moje odraslo telo i dalje plače za tim detetom.

Znate li šta je okidač za suze? Pitajte čoveka koji Vas voli zbog čega Vas je napustio.

Ustao sam i otišao,

Jer muškarac nikad ne plače pred muškarcem.

Dan peti

Jutros sam ugledao svoj odraz u prozoru.

Bio sam pola veka stariji nego juče.

Polomio sam prozor.

Dan šesti

Rekao sam danas svom sinu da bi mogao češće da me posećuje,

Iako znam da ima svoj život i da se tu ne uklapa svakodnevno sedenje u staračkom domu

Rekao mi je da me posećuje svakog dana.

Bio sam zbunjen, ali mi je bilo drago da to čujem.

Dan sedmi

Juče sam ubio čoveka.

Probudio sam se i istrčao u hodnik.

Video sam devojku u belom koja mi je delovala poznato, uhvatio sam je za ramena i molio sam je da mi oprosti

Kleknuo sam ispred nje.

Rekao sam da je rat sranje,

Da je život sranje,

I da mi bar ona oprosti kad drugi ne mogu.

Rekla je da mi sve oprašta,

Pa mi je oproštaj ubrizgala u vene da bih zaćutao.

Dan osmi

Žena sa druge strane stola je jecala.

Rukama je sakrila lice.

Primetio sam da nosi burmu i zapitao sam se da li sam ikada imao ženu.

Da li me je neka volela ili je ovako plakala zbog mene,

Da li je htela da nosi moje prezime,

Da mi skuva kafu i uspava moje dete.

Pitala me je da li je se sećam.

Sećam se, slagao sam.

Znate li šta bude kad povučete okidač?

Priču napisala:

Ivana Gvozdenović

Objavljeno po preporuci Ane Gord koja vodi blog Act Nocturnal.