SMP, kako je to svima vama već dobro poznato, fokus stavlja na promociju domaće metal scene, ali isto tako veoma rado podržavamo naše ljude koji se bave omiljenim nam muzičkim žanrom gde god to radili na kugli zemaljskoj. A još kada je reč o egzotičnoj destinaciji kao što je Tunis (odakle, sem Myratha, i nismo čuli bog zna koliko bendova), pa kada je još za mikrofonom “naša cura”, a pri tome, i bend zvuči veoma dobro – više je nego opravdano da napišemo koji red, te ovaj bend predstavimo i srpskoj publici!

Jedna od najlepših stvari, kada se bavite promocijom (metal) muzike, je otkrivanje novih, mladih sastava koji već od samih početaka posao rade kako treba. Persona baš i nije domaći bend, odnosno, sastav nas pozdravlja iz dalekog Tunisa, ali razlog zašto o njima čitate na portalu koji se pretežno bavi promocijom srpske metal scene je taj što je u redovima benda i jedna mlada Srpkinja, Jelena Dobrić. Jelena je pre par godina odselila u Tunis gde se, ako je suditi po obavljenom poslu na debi albumu ovog benda, jako brzo snašla, i pred nama je jedno veoma lepo izdanje unutar alternative metal miljea, obogaćeno elementima prog, power, gothic, heavy pa i thrash metala.

Bendove možemo da delimo na hiljadu načina – po žanrovima, podžanrovima, državama iz kojih dolaze, stavovima… Ipak, najbitnija univerzalna podela bila bi po principu da li to što rade vredi ili ne vredi… Poseduju li kvalitet ili ne. Da li je reč o ozbiljnom bendu koji zna šta hoće, i koji je dovršen u svim segmentima (a prema kojima se mi u ocenjivanju albuma na SMP-u i navodimo – vizuelni identitet, produkcija, uverljivost, originalnost), ili je reč tek o hobistima koji su priči posvećeni sa 10% kapaciteta, i kojima je poenta celog bavljenja muzikom opijanje na probama i druženje sa ekipom, te muvanje devojčica na “mala, ja sam ti gitarista/pevač u bendu” priču.

Ako Personu stavimo sada u tu perspektivu, sa zadovoljstvom mogu reći da je ovde reč o bendu koji zna šta hoće, i koji je ozbiljan i kvalitetan na svim poljima, počevši od promo paketa u kojem je zaista sve što bi recenzent trebalo da dobije (za nauk svima koji misle da su posao završili time što pošalju YouTube link uz naslov “može recenzija?”) – kompletan album, omot, tekstovi, biografija, profesionalne promo fotke, te veoma prijatan nastup i lep uvodni mejl pomenute gospođice Jelene (eto kad normalnu komunikaciju, kakva bi valjda trebalo da se podrazumeva, mi moramo da hvalimo). Da budem iskren, najmanje 90% mejlova koji nam pristignu potpuno ignorišemo zato što im nedostaje većina navedenog, jer ako vi niste spremni da se posvetite sopstvenom bendu i predstavite ga kako treba, zašto bismo se mi mučili, onda?

No, da pređemo na stvar. Persona je, dakle, mladi alter metal sastav iz Tunisa, a Elusive Reflections im je debitantsko ostvarenje, koje je ekipa u potpunosti realizovala u sopstvenoj režiji. Produkcijski, album zvuči vrlo dobro, svi instrumenti došli su do izražaja i sa te strane bendu možemo da upišemo najviše ocene.

Ono što je ipak bitnije od svega toga, i gde nikakva produkcija ne može da pomogne, jeste sam materijal koji bez problema može da se proučava satima i satima. Odlična, odmerena svirka, melodičnost i prijatne, ne tako napadne, sličnosti sa onim što, recimo, radi italijanski Lacuna Coil, i na sve to, prelep Jelenin glas, garantuju sastavu Persona pažnju koju  sasvim sigurno zaslužuju.

Scena je, planetarno gledano, odavno pretrpana bendovima, i jako je teško mladom bendu da se probije ako iza njih nije neki megalabel, ali jedan od načina da se to izvede jeste pravljenje pesama koje su aranžmanski doterane, lepe, i nisu naporne za slušanje, već plene pažnju već na prvo slušanje. Hit potencijal oseća se po celom albumu, pesme nije teško zapamtiti, odnosno Persona ne komplikuje bespotrebno (boljka ogromne većine današnjih sastava), već je akcenat stavljen na pesmu kao takvu, i pozitivan rezultat, mišljenja sam, nije ni mogao da izostane.

Ono što pokušavam da kažem najbolje se čuje u numerama kao što su “Blinded” i “Halley”, dok ni ostalima nije nikakve mane. Persona je, takođe, poprilično dobro izbalansirala emociju, melodiju i nežnost sa nešto žešćim thrash/heavy momentima (“Forgotten”, “Monsters”), i sve ukupno, pred nama je jedan raznovrstan i zanimljiv album kog bi i mnogo iskusniji bendovi rado videli u svojoj diskografiji.

HIT POTENCIJAL OSEĆA SE NA CELOM ALBUMU, A PESME NIJE TEŠKO ZAPAMTITI, ODNOSNO PERSONA NE KOMPLIKUJE BESPOTREBNO

Pohvalimo ovom prilikom i vizuelno rešenje albuma, na kom je, kažu podaci, radio čovek po imenu Bader Klidi, koji takođe realizuje omote Personinih sugrađana, a nama dobro znanih prog metalaca, Myrath.

Na kraju, ako je suditi po ovom debi izdanju, i perfekcionizmu koji je cela ekipa pokazala – sasvim je izvesno da nas od Persone očekuje mnogo toga divnog u predstojećem periodu.

 A kako to Persona zvuči i izgleda, pogledajte i poslušajte u spotu za pesmu “Blinded”.