Драган Великић, добитник Нинове награде за 2015, промовисао је свој роман Иследник  21. марта у Свечаној сали пожаревачке Општине, у организацији Народне библиотеке ,,Илија М. Петровић“ Пожаревац. Знамо да је аутор овог исповедног романа добио исту награду пре осам година за дело Руски прозор и тиме се придружио Добрици Ћосићу и Живојину Павловићу.

Великићеви читаоци могу приметити да  роман Иследник заједно са прозама  Виа Пула, Северни зид, Дантеов трг, Случај Бремен, Досије Домашевски, Руски прозор, Бонавиа, Београд и друге приче, ЈУ-тлантида, О писцима и градовима… чини један аутобиографски циклус  чији је заједнички именитељ-успомена.

Сама илустрација насловне стране Иследника, на којој је приказана полуотворена шкриња са свитком, подсећа на поетичну слику из Кишове приче „Из баршунастог албума“ , где приповедач каже: „Улазимо у воз са својим пртљагом, вучемо са собом чергу свога луталаштва…“

По речима самог аутора, Пекићева мисао, као мото романа, водила га је у писању, па отуда објашњење да је ово дело фикција, без обзира на то што је користио ситуације и догађаје из властитог живота. „У томе је магија литературе“, каже Великић.

Иследник се отвара тако живим сликама да читалац стиче утисак  како све то још траје у аутору и постаје свевременско. Неке сцене ове књиге сугеришу нам да се доживљаји из детињства највише памте и никада не умиру, али само као неке појединости, као детаљи и отргнуте слике. Све остало ишчезава у тами времена и заборава. Овај роман сачињен је од колажа прича који је уоквирен незаборавом. Аутор као да пребира по прашини времена, чисти комаде, враћа им сјај, спаја их, прави целину доживљаја и као да нам каже: „Ето, видите, тако је било оно чега више нема. Све тоне у време, заборав, смрт. Живи само оно чега можемо да се сетимо и дочарамо, тј. оживимо у себи или пред другима.“

На питање: „Зашто Иследник?“ Великић је рекао да његов јунак поступком ислеђивања покушава да разуме не само живот своје мајке, већ и властити живот. У књизи запажамо две стране ауторског „ја“- доживљајно  и приповедачко. Оба „ја“ припадају истом свету, али су временски дистанцирана. Доживљајно „ја“ припада сфери прошлог, приповедачко“ја“ је наратор, прво лице једнине у тексту. Између њих постоји тесна веза, дијалектички однос. Можда би се за прихватљивију рецепцију Иследника требало определити за читаочево “ја“.Такво “ја“ може да пронађе сваки појединац  када се упусти у дијалог са Иследником.

Извор:

Библиотека Пожаревац