Danas se čini nemogućim da na kiosku kupite novine ili žvake, a da vam uz to prodavačica ljubazno ne ponudi jednu od knjiga u šarenim koricama, nekakav bestseler ili primer književnog đubreta, što zavisi od toga kako posmatrate te stvari. Ne beše toliko davno da ste na istom mestu mogli da kupite pravi biser svetske književnosti, uz primerak dnevnih novina. Možda se sećate, čast da pokrene prodaju serije jeftinih klasika na kioscima pripala je romanu Ime ruže italijanskog pisca Umberta Eka.

Kako sve komercijalne novotarije umeju da rasplamsaju strasti među običnim narodom, celokupan tiraž ovog detektivsko-filozofskog romana rasprodat je u rekordnom roku, što nije bi slučaj sa naslovima u istoj ediciji koji su usledili. U javnosti su se čuli komentari smrtno ozbiljnih čuvara visoke kulture koji su ismevali pomamu koja je zavladala među kupcima Večernjih novosti koji su razgrabili Ekov debi roman. Tvrdili su da prosečan čitalac nije u stanju da se snađe u moru srednjevekovnih filozofskih aluzija, kojima pisac barata i da će većina primeraka Imena ružeostati nepročitani ukras na polici iznad TV prijemnika.

Da li su mnogi odustali od čitanja ovog sjajnog romana, moguće je samo pretpostaviti, ali sigurna sam da bi Eka čitava situacija veoma zabavila. Profesor semiotike na čuvenim svetskim univerzitetima i autor značajnih teorijskih knjiga, Umberto Eko nikada nije bežao od popularne kulture i „nižih“ žanrova koji je čine opšteprihvaćenom među širokim narodnim masama. Obožavao je da čita Tomu Akvinskog i druge srednjovekovne mislioce, ali je takođe „gutao“ napete trilere, od detektivskih romana Artura Konana Dojla do jeftinih naslova koje kupujete na aerodromu, što je zajedno uticalo na nastanak romana Ime ruže. Priča o svetskoj zaveri, povezanosti važnih događaja kroz istoriju od vitezova Templara, slobodnih zidara, zavere sionskih mudraca i sličnih tajnih udruženja izneta je u sledećem romanu Fukoovo klatno. Sličnoj temi, Eko će se kasnije vratiti u romanu Praško groblje. Kao i većini dečaka, prva lektira su mu bili američki stripovi, koji u romanu Misteriozni plamen kraljice Loane pomažu glavnom junaku da povrati izgubljeno pamćenje.

Nesporno zahtevan pisac, koji traži čitaoca širokog obrazovanja, na neki način je uticao i na popularne trendove, jer Da Vinčijev kod Dena Brauna možemo posmatrati kao verziju Fukoovog klatna za nestrpljive. Poneki kritičar bi Eku zamerio lošu karakterizaciju i rasplinutost u većini romana, na uštrb ogromne erudicije koju prosipa pred čitaoca, ali pisca to nije preterano brinulo. Voleo je da kaže kako romane piše vikendom, dok se tokom nedelje bavi ozbiljnim akademskim radom. Kao i da ne razume pisce koji često objavljuju nove knjige, jer su njemu potrebne godine da osmisli svet u kome se junaci njegovih romana kreću. A na komentar jednog kritičara da u celom njegovom opusu postoje samo dve scene seksa (u romanima Ime ruže i Baudolino), odgovorio je: „Ja sam jedan od onih ljudi koji više uživaju u samom seksu, nego u pisanju o tome.“ Poput tipičnog Italijana, voleo je da uživa u životu – dobroj hrani, kvalitetnom škotskom viskiju i cigaretama koje je navodno konzumirao po 60 dnevno u jednom periodu života. Najveća pasija mu je bila skupljanje knjiga – njegova biblioteka brojala je više od 50.000 naslova, raspoređenih u njegovom stanu i letnjikovcu u Urbinu. Izbor onoga šta čita je u skladu sa njegovim eklektičnim svetonazorom, a jednom prilikom je izjavio: „Kad želim da se odmorim, čitam Engelsove eseje. Kad hoću nešto ozbiljnije, čitam Korta Maltezea.“

Savremene tehnologije i potreba za uskom specijalizacijom, koja mora biti potvrđena na tržištu, čine ovu vrstu gladi za znanjem zastarelom. Ali temeljnost s jedne strane i nezajažljiva radoznalost s druge, učinili su da ga smatramo „internetom pre interneta“, čovekom koji zna da piše i o Vitgenštajnu, Džojsu i Borhesu, ali i o tome gde na svetu možete popiti najbolju kafu i kako čitati uputstva za upotrebu najrazličitijih proizvoda. Prema Eku, znanje nikada nije nepotrebno, a njegovo delo je dokaz da „hiljadu zašto, hiljadu zato“ pristup vodi ka suštinski bogatom životu.

Izvor:

Citymagazine.rs