Протојереј-ставрофор Гојко Перовић: Домовина се брани љепотом

У времену кад су сва родољубља овог света компромитована насиљем, издајом, мржњом, интересом, Хосеини доказује да се домовина најјаче и најлепше брани – лепотом.

„Домовина се брани лепотом…/
…и лепим васпитањем“
(Љ. Ршумовић)

Ових стихова Љубивоја Ршумовића сам се сетио кад сам завршио читање књиге Хиљаду чудесних сунаца авганистанског писца Халеда Хосеинија. Ево јавно и одушевљено се придружујем неизбројивом скупу читалаца који су постали „поклоници“ ове предивне, родољубиве литературе. А овде не мислим само на Халедова „сунца“, него и на његове „змајеве“ и „планине“. Све три књиге су споменици лепе и питке приповетке; бисери мајсторског психолошког профилисања ликова (који јесу имагинарни, али истовремено могу бити, и јесу, „свако од нас“); примери потресног описа и тумачења ратних збивања (чији темељи су некада наизглед узвишени, а чешће крајње приземни и зверски); – и коначно докази истинског родољубља, најлепшег родољубља, јединог могућег и једног смисленог родољубља. Земљу и народ које смо знали само из енциклопедија и игара „занимљиве географије“, заволели смо као своју, захваљујући Хосеинијевим романима.

Као и већина приврженика овог мајстора пера, дуго сам оклевао да после Ловца на змајеве отворим следећу његову књигу, бојећи се разочарења, убеђен да се уметнички домет и оваплоћење љубави према родној груди, који су „експлодирали“ у првом роману – једноставно, не могу, ни из близа, поновити. И на сву срећу, опет попут већине, преварио сам се. Преварих се, па прочитах А планине одјекнуше, и тада сватих да сам се преварио и у погледу сопствених предвиђања. Још једна одлича књига. Е онда сам, гладан и жедан, наредне Хосеинијеве књиге, „у једном даху“, прочитао „чудесна сунца“. И осећам се богатијим човеком.

Боље од какве интернет-презентације, од ћаскања на форуму, од импресија са фејсбука… убедљивије од не знам каквог играног или чак документарног филма, Хосеини је, у ова три романа, свету приближио свој древни Кабул, свој нестварно лепи Авганистан. Снажније од било какве војне силе, он је срушио предрасуде нашег светоназора о тој средњоазијској држави – као гнезду фундаментализма и културне назадности. Вештије од најбољег дипломате, овај писац разгрће слојеве талибанског насиља, муџахединске неслоге и комунистичке једностраности… и приказује нам онај стварни шаренолики Авганистан, виталан још од античких времена, негован у персијској култури и на персијском језику… земљу која је дом многим народима и културама… средиште оног исламског живота и богослужења, кога би свака хришћанска душа препознала као сродног у патријархалности и монотеизму.

Остављајући по страни оно што је можда најбоље код Хосеинија… његов приповедачки гениј; његово умеће да схвати и објасни сусретање и ратовање различитих интереса политичког и културног утицаја; његов дар да изгради изванредну љубавну причу, такву да наликује онима из наших живота, а опет такву да не заостаје за митским Тристаном и Изолдом, Еросом и Психом… све то, дакле, остављајући по страни, стојим усхићен пред његовом љубављу према домовини.

У времену кад су сва родољубља и домољубља овог света компромитована насиљем, издајом, „мржњом према другоме“, ситним, приземним интересима који су камуфлирани узвишеним патриотским речником, – Хосеини показује и доказује да се домовина најјаче и најлепше брани лепотом! Као духовни сродник Ршумовића, Хосеини насупрот рата, тенкова, идеолошког насиља и квази-верског фундаментализма… ставља лепоту као стварни и прави разлог сваког истинског родољубља. Лепоту Божје творевине, лепоту људи и љубави у, наизглед, обичним малим животима, лепоту наде и вере, лепоту породичног дома (и онда када он постоји, и онда када за њим чезнемо), лепоту културе и народног предања (које излазе из тог истог породичног дома)…

Лепота његовог Авганистана, за мене, постала је равна лепоти Ловћена и Јадрана; његов Кабул сам доживио као Цетиње; а његове прогнанике који и дан данас странствују по Пакистану и Ирану, жалим и саосећам са њима, као што је Његош жалио за Косовом.

И ето чаробне а опет стварне моћи лепе књижевности! Спаја неспојиво, зближава оно што, у реалном животу, ваљда никада не би могло ни требало да се сретне. Враћа наду и веру, у ову суморну визију света и човечанства. Јер нама се данас чини да је човекова вредност – потрошена. Чини нам се да је све лажно, и да више не умемо ништа ценити… на онај узвишени начин. Не умемо ценити… не умемо волети. Око нас су преварени, убијени и разочарани. Али баш онако, као што се, у сва три романа Халеда Хосеинија, главни јунаци не предају, као што се они увек на крају враћају у ратом спржену и изобличену земљу, да би тамо нашли и ископали „карику која недостаје“ за ланчић људске среће – тако и ми, мотивисани његовом уметношћу, тражимо, баш на месту где смо пали, где смо поражени – снагу да устанемо. Да из посусталих и мртвих – васкрснемо, да од ружних и деформисаних, опет будемо лепи. Да опет ценимо, то јест да волимо свет око себе.

Протојереј-ставрофор Гојко Перовић

Извор:

Мitropolija.com