Књигом „Прва и последња“, Фондација „Српски легат“ обележава девет деценија од рођења и 15 година од смрти велике позоришне, филмске и ТВ глумице Радмиле Савићевић (8. фебруар 1926 – 8. новембар 2001). Аутор књиге је Дејан Ћирић, који је забележио њену изузетну, вишедеценијску каријеру, али и њен приватни живот.

– Радмила Савићевић је била посебна личност, подједнако специфична као и њен таленат. Отворена, ведра, бескрајно духовита и топла, али и ауторитативна, и увек бескомпромисно искрена. Доброта и благост као њене примарне особине стајале су наспрам снаге и аутентичности њеног талента, стварајући савршену равнотежу која ју је и учинила оним што је била – највољенија глумица на овим просторима, и једна од највећих 20. века. Она је целим својим бићем знала да је моћна глумица, али то никада није стављала испред онога што јој је било најбитније у животу. А то је да је обична жена из народа, која је тај народ носила у себи и представљала га у готово свакој својој улози. Радмила Савићевић је била симбол српског народа, и у том смислу, као глумица, била је прва и последња. Слушала је своје срце и пратила свој сан и своју уметност, безрезервно је дарујући публици. И кад би се појавила на пијаци, та пијаца постајала је весело и живописно позориште. Заправо, имала је јединствену магију.

Ипак, како истиче Ћирић, чињеницу да није била школована глумица многи су својевремено помињали на мало пејоративан начин, и епитет „народска глумица“ стављали у неаргументовани, готово и потцењујући контекст. То је условило да Радмила Савићевић не добије адекватна признања за свој рад.

– Она томе није придавала велику важност. Њој није била потребна школа да би, по сведочењу њених колега, а и познавалаца позоришта, била једна од најбољих Живки министарки на свим југословенским и српским сценама, коју је играла преко пет стотина пута. Била је и најбоља Тетка Дока у „Зони Замфировој“, а као мајка Вука у „Позоришту у кући“, Баба Томанија у „Бабином унучету“, Виолета Крушка у „Камионџијама“, секретарица Жарка у „Бољем животу“, или Риска Голубовић у „Срећним људима“… Остварила је легендарне ТВ улоге које публика и данас воли, истим интезитетом као и пре неколико деценија, када су се ови серијали премијерно приказивали. Како у књизи каже Синиша Павић: „Када Рада уђе у кадар, та сцена одједном престаје да буде глума и постаје део живота“. У томе се огледа непревазиђеност глумице којој смо остали дужни као друштво, и као људи. Јер, као што каже редитељ Дејан Мијач, „није важно бити највећи на листи и на папиру, већ у публици, у народу, у квалитету и делу“ – истиче Дејан Ћирић.

ТРАГ ОСТАО У ПОЛУМРАКУ

О РАДМИЛИ Савићевић у књизи говоре Мира Бањац, Светлана Бојковић, Милена Дравић, Сека Саблић, Љубиша Самарџић, Бата Живојиновић, Љиљана Лашић, Тома Курузовић и многе друге колеге, као и редитељи, писци, новинари, критичари, чланови њене породице, пријатељи. Те приче, по речима Ћирића (на слици), обликују јединствен легат о великој глумици, иза које није остало ништа забележено.

– Надам се да ће ова књига осветлити њен траг који је остао у полумраку. Траг великана. Рада је, иначе, централни лик, у књизи, и верујем да ће њено „присуство“ које сада не желим да откривам, јако забавати читаоце, као што је и она својевремено уносила ведрину и оптимизам у готово сваку кућу на простору бивше Југославије.

Извор:

Новости