Наш познати писац за децу – Слободан Станишић, 2004. године објавио је збирку песама под насловом ПРВАЦИ ПОРОДИЦЕ. Књига је објављена у издању Српске књиге из Руме.  Димитрије Јаничић, мој сарадник на блогу, приметио је да нигде нема приказа те дивне књиге на Интернету , па је написао своје утиске након што је књигу прочитао. Прочитајте и књигу и његов приказ. 

Приказ књиге:

Слободан Станишић је вероватно наш најпопуларнији дечји писац. Њега као аутора срећемо и међу писцима дечјих романа, позоришних комада, радио драма, филмских сценарија… Једноставно, свуда га има. И практично нема награде за дечју књижевност коју до сада није добио. Написао је, а разни издавачи објавили преко 100 његових различитих дела. Међу њима је 26 романа, седам збирки прича, 44 збирке поезије и чак 11 разних антологија.

Неко ће рећи да није упутно приказивати књигу која се појавила пре више од једне деценије. Данас се може купити на „Амазону“, али нема приказа те књиге. Књигу ми је аутор тада поклонио, ја сам је летимично прелетео и оставио међу више његових књига у својој библиотеци. Ових дана сам је, због својих унука почео читати пажљивије. И, признајем, уживао сам. А ова збирка песама прати једног дечака од рођења, па док постане отац. Стихови су повезани унутрашњом драматургијом, која нам држи пажњу.

Станишић уме да уочи битно. Онда то он каже стихом лаким, лепршавим, често шаљивим језиком, веома блиским младој генерацији. Истовремено он пише доживљено, код деце проверено, а у његовим бројним сусретима са школском децом и потврђено. Начин писања је такав да се осећа познавање деце, из тог познавања рађа се лакоћа писања, нема ту ничега натегнутог и измаштаног.

Књига „Прваци породице“ састављена је од четири дела. Она прати пут од рођења бебе до времена када беба постане отац. Није то историја, то су само детаљи времена из сваког од тих периода: Код нас има нешто ново, Са мном се нешто догађа, Саплитање по ивици магле и Повратак бекствима.

Све почиње временом када мами расте стомак и поред дијете. После кућа мирише на опране пелене, а тата љуља смотуљак који плаче. Онда, разуме се, све иде по реду, одрастање, прашумски неред у дечјој соби, проблеми прљавих патика, време када се „са мном нешто догађа“, време заљубљивања, време прве цигарете, џепарца, касних повратака кући. Не може се избећи ни време бубуљица, симпатија, саплитања, првог љубавног састанка, првог пољупца и лебдења на облаку. А ту је и школа, дружења, нова познанства, сазревање…

Када деца постану очеви, стари доживљаји постану потпуно друкчији, јави се некада раније изгубљено поверење, узбуђења новопечених дека и бака су друкчија и друкчије доживљена, а још када се ту нађу и прадеде, онда тек слика постане потпуна, а стара неразумевања одједном постају сасвим схватљива и разумљива.

Књига „Прваци породице“ је некако свеобухватна. Може се читати и са првацима и са тинејџерима, а и адолесценти могу да уживају у њој. Одрасли налазе уживање у дечјем доживљају Станишићевих стихова. И нигде нема равнодушности, нигде нема досаде, садржина и форма су у сагласности.

Ето, зато ми се учини да је потребно понекад подсетити се. А то подсећање кроз Станишићеве стихове буде некако меко као додир свиле, па човек у њему може да ужива.

Димитрије Јаничић

Београд