Желела бих да поделим са вама један занимљив путопис – написан из угла пензионера, али не било ког пензионера. У питању је текст мог пријатеља,  господина Милутина Ивковића. О њему на Интернету можете да пронађете по неку информацију: да је био председник Тасманијске српске заједнице „Никола Тесла“ у Хобарту, првак Тасманије у шаху 2005. године, уредник српског Радио Хобарта и још понешто.  Господина Ивковића сам упознала преко Интернета, још далеке 2003. године. Преко сајта Дијаспоре, распитивала сам се ко би могао да ми помогне око достављања потребних информација, због писања једног рада, кад налетех на заједницу Срба у Тасманији – господина Ивковића и његову поштовану супругу Мару. Они су отишли са породицом, из Босне, почетком деведесетих година прошлог века, као избеглице, бежећи пред несрећом – у Тасманији, у граду Хобарту, нашли срећу. Тамо су се скрасили, водили успешно српску школу и српски радио, организовали дочек и помоћ за нове избеглице… Преписка је започела и ево траје до данашњих дана. Њега је интересовало како се живи у Србији, мене је интересовало како наши људи, образовани људи, живе тамо, у тој далекој земљи, о којој сам пре тога, чула само преко телевизије и цртаних филмова. Прошле године, моја породица је имала задовољство да се коначно и сретне са господином Ивковићем и угости га у свом дому. Након повратка у Хобарт из Србије, добила сам од њега текст, у којем је описао своје путешестије. Прочитајте га.

Путешестије једног пензионера

Коначно, стигох кући! Пут од преко 44.000 км започех из Хобарта па преко Мелбурна стигох у Абу Даби у предвиђено време. За Београд чекасмо Ер Србију која је каснила сат времена „због густог сабраћаја над Турском!?“. Коначно седосмо у авион, прође 15 минута; ми седимо, авиону се не пале мотори.

„Драги путници, због малог техничког квара сачекајте полетање још 15 минута док техничари отклоне квар“.

Уз техничаре дође и цистерна са горивом и тај „мали квар“ потраја наредни сат времена.

Некад сам се шалио да сам се највише уплашио кад сам видео пилота са прикаченим падобраном како излази из кабине и поздравља се са путницима. Овај пут није све кренуло како треба „од прве“, стварно сам се уплашио. Бојазан је била неоправдана уз пријатну посаду и лепу српску храну и пиће по жељи- стигли смо само са 2.5 сата закашњења, па нисмо ми Швајцарска да будемо прецизни.

Аеродром Никола Тесла, уобичајен царински третман који и није строг и без некадашњег малтретирања.

На изласку из аеродромске зграде чекао ме је брат и превезао у Београд. Прво јутро кренуо сам у истражививање да бих видео колико се шта изменило од моје последње посете. Три године није много али се изменила власт и ништа више! Додуше, приметио сам ланац уличних продавничица „Мој киоск“, који је можда постојао и раније али га ја нисам приметио јер их сада има на сваком кораку. Продају новине, књиге, карте за градске аутобусе и тролејбусе и друге ситнице за разне потребштине. Купио сам карту за десетак вожњи али у аутобусима ретко ко поништава карту, контролора не сретох ни на једној вожњи. Сви се негде журе и сви су у проблемима, за моју фамилију мало ко приупита али се ја наслушах  о њиховим проблемима. „Нико“ нема посла а сви се негде журе.                 

Свакога госта три дана доста, па одем у Ресавицу, сеоце на блиском истоку Србије, познатом по руднику мрког угља. Мислим да и птице ту води слепа улица! Издржао сам и ту три дана, пут под ноге па правац Пожаревац, из кога ћу отићи у Костолац, одредиште још једне слепе улице.

Као што знате тамо постоји термоелектрана, а још једну граде Кинези. У близини термоелектране налазе се ископине старог града Виминацијума. Ископавање је отпочело поодавно али новац је тај који диктира. Доста је урађено из каквог се сиротињског џепа финансирију истраживања. Љубазни водич трудио се да нам најлепше представи историју која је због времена потонула под земљу. Од те историје остао је камен, кости житеља тог старог града,  новац и оружје. А преко тога ми треба да замислимо њихов живот. Остатак историје, фамилија која ради у термоелектрани и пријатељи са Фејсбука довели су ме ту. Лепо се проведох и видех што нисам ни очекивао да ћу видети. Лепо месташце али нема редовне аутобуске линије за Пожаревац, од кога су удаљени 10-так километара. Од љубазних Костолчана растах се уз обећање да ћу им се вратити кад други пут дођем у Србију.

У Београду сам остао два дана јер сам послом требао ићи у Нови Сад. Поред обављеног посла посетио сам и моју родбину која се ту населила после рата у Босни и Херцеговини. Осим тих посета ништа се посебно није догодило. Запалио сам свећу на гробу мога оца, који је сахрањен у Новом Саду.

Из Новог Сада отишао сам у Бијељину за коју сам мислио да ће ми бити полазна станица за оно главно због чега сам и дошао из Аустралије. Требао сам решити стару девизну штедњу и проверити докле се стигло са решавањем моје пензије јер сам две трећине живота провео живећи и радићи у БиХ. Захтев за пензију поднео сам из Аустралије чим сам стекао услове за то.

Пошто сам сав радни стаж остварио у Федерацији БиХ, рачунао сам да је нормално да и почнем из Федерације. У Травнику су ми рекли да нису добили никакав захтев из Аустралије, саветовали су ми да пријавим место боравка у Федерацији и пошаљем захтев и да не спомињем Аустралију „ни за живу главу“? Одустао сам због дугог процеса и мог кратког времена боравка.

Пробаћу девизну штедњу. У банки су ми рекли да сам дошао на време и добио сам потврду коју требам да предам у бивше друштвено књиговодство и чекам решење. У Служби друштвеног књиговодства су ми рекли да је све у реду али требам да донесем „сертификат“ из Поште.

• Зашто ће ми то, и зашто то служи?
• Да будемо сигурни да нисте новац са књижице потрошили на менице!?
• Па ево банка ми је дала потврду у коме се види све.
• Тако је Влада наредила.

Одем у Пошту.

• Господине, ми то треба да издајемо али овај мјесец су нам забранили и немамо још одобрења. Можете однети то из банке у Сарајеву и питати их хоће ли вам то примити без овог сертификата.

Септембар је био последњи месец за поднешење захтева за исплату старе девизне штедње! Враћам се у Бијељину са непотребно потрошена три дана и необављена посла. На путу за Бијељину свратио сам у Добој и коначно, упознао пријатеља са фејсбука. Дописивали смо се 15-так година да би се коначно срели. Нешто лепо после тмурних дана.

Враћам се у Бијељину. Моја свастика Петра је радила у банки пре рата па јој испричах причу из Травника.

• Хајдемо ми у Тузлу, тамо ћемо ти све средити.

Сутрадан кренусмо таксијем ка Тузли. Стигосмо у зграду Службе друштвеног књиговодства у коме су радила два-три службеника, јер их ја више нисам ни видео.

• Замоли службеницу да ти испуни формулар на босанском јер ти то не знаш, тако јој реци, и дај јој двадесет марака да ти то брже уради – посаветовала ме Петра.

Наравно смотах двадесет матака у шаку да се види мало краја тог папира и поступих по савету. Пре мене био је некакав официр војске БиХ са неким својим рођаком и ја му великодушно дадох предност. Службеница брзо сврши са њима пославши их по неке документе у Зеницу, а ја добих папир и све сређено на њему. Исплата ће бити почета до Нове године, они ће новац пребацити у моју банку у Бијељини. Наравно дадох „напојницу“ да попије кафу, пошто нема времена да са нама изађе у кафану.

• Зашто и пензију не би покушали, знам једног у ПИО и МИО у Тузли коме сам обећала свињску кременадлу кад се други пут сретнемо – посаветова ме Петра.
• Знаш да се у Тузли не мези свињетина и не може се ни купити у месарама.
• Тешко да се може купити, али овај човек ми рече да одавно не једе друге кременадле осим свињске.

Куписмо комад од два килограма кременадле и умотасмо га у бели папир, узесмо такси и правац Тузла. Дошли смо у 12:30 а ПИО и МИО ради до 3 сата.

• Ћо’ек касно си стигао, не могу ти то урадити, дај ми своје име па дођи сјутра!
• Здраво, донијела сам ти нешто што сам ти обећала прошли пут – умеша се Петра у наш разговор.
• Охо, ево ти рачун уплати десет марака негдје у пошти па дођи овдје за пола сахата.

Све то обависмо за неких четрдесетак минута и узесмо такси да нас из Молуха превезе на Брчанску Малту где нас је чекао такси за Бијељину. Пре тога сам то исто покушао у Бијељини, платио десет марака за таксу и требао чекати седам дама. Сутрадан, после повратка из Тузле, однесем папире у ПИО Бијељина и кажем им да онај папир који добију из Травника униште. За дивно чудо папир је „стигао“ три дана раније и у заглављу је стајало ПИО Бијељина?! Можда сам свињску кременадлу погрешно уложио?  Перипетије око пензије нису завршене, наставиће се у играма без граница.

Коначно добих времена да разгледам Бијељину. Желио сам да сретнем владику Василија Качавенду, жртву противзападне политике. Човека које се свим својим бићем борио против екуменизма па су га екуменисти примитивним лажима, али у већини, отерали са места Епископа Тузланско-зворничког. Низ воду га је пустио и Додик и србијански политичари. Велика већина његових свештеника жали за њим, који је био строг али праведан. Тражио је ред и рад. У Бијељини ће остати упамћен као највећи градитељ српских светиња. Нисам никога чуо да новог владику зову „наш владика“, само владика, а владику Василија „наш владика“. Поред неколико дивних цркви ту су и два прелепа манастира; Василије Острошки у центру Бијељине и Пресвете Богородице на Пет Језера. Његово шиканирање не престаје још, хтели су му избацити гробно место које је себи за живота одабрао. Он редовно служи свету литургију на Пет Језера уз помоћ два свештеника. Ту има и своју келију. Његов глас долазили су и музички стручњаци да слушају, глас музички обдареног човека. Литургију коју он држи памти се дуго а његов оштар језик оштрији је од оштрице ножа.

Нови владика доводи своје свештенике и поставља их поред постојећих и тиме покушава да контролише свештенство остало иза владике Василија Качавенде.

После Бијељине остало ми је мало времена да се видим са браћом и родбином у Србији. Следи пут: Београд – Ресавица – Београд – Нови Сад – Београд – Сурчин.

Коначно мој Хобарт. Доме слатки доме!

Милутин Ивковић