Hamurabi (1792 p.n.e. – 1750 p.n.e.) je sedmi vladar Amoritske dinastije starog Vavilona. Njegovo ime vezujemo za veliku stelu u kamenu na kojoj je zapisan „Hamurabijev zakonik“ – prvi pravni pisani zakonik u istoriji.

Na presto dolazi 1760. godine p.n.e. Njegova vladavina je obeležena briljantnom diplomatijom kao i veštim vojnim pobedama. Ujedinio je rascepkana kraljevstva od Persijskog zaliva do reke Habur i od Eufrata do Sredozemnog mora. Pobedio je glavnog protivnika Rim-Sina, kao i kraljeve Elama, Maria i Ešnuna. Lično je vodio i nadgledao kopanje kanala za navodnjavanje jer je shvatao važnost tih radova za napredak kraljevstva. Uveo je red u javnu administraciju i vratio dignitet državnih službenika. Kao verski vođa, postavljanjem boga Marduka kao glavnog boga vavilonskog panteona započinje eru monoteizma.

Za vladavine Hamurabija i njegovog sina Samsu-Iluna (1750 p.n.e.-1712 p.n.e.) Vavilon postiže vrhunac svoje vojne i kulturne moći. Vladao je gotovo celom Mesopotamijom.

Hamurabijev zakon

Hamurabijev zakonik pronađen je 1901. godine u iranskom gradu Suzi (oblast starog Elama) od strane Jean-Jacques de Morgan, gde ga je kao ratni plen oteo elamićanski kralj Šutruk Nahunt. Zakoni su ispisani na bazaltnom stubu (stela od crnog diorita) visine 2,62 m, ukrašeni reljefnim figuricama koje prikazuju samoga cara kako stoji, pun poštovanja, ispred trona boga sunca, pravde i zakonitosti Šamaša kako prima iz njegovih ruku insignije najviše sudske vlasti (žezlo i prsten). Tako posmatrač dobija informaciju da je zakon bogom dan, a vladar samo vrši zakonodavnu vlast.

Orginalni tekst Hamurabijevog zakonika se čuva u Francuskoj, u Parizu (muzeju „Luvr“), dok se u Moskvi nalazi prekrasna kopija (u Muzeju likovnih umetnosti „A.S. Puškin“). Tekst je pročitao, numerisao i preveo francuski orijentalist Šel, koji ga je podelio u tri dela. U prvom delu, prologu, Hamurabi opširno govori o tome kako su ga bogovi poslali na zemlju da uspostavi red i donese zakon, da štiti slabe od jakih, da dovede vodu u pustinju i spasi narod od gladi. Iako su bogovi inspirisali vladara da donese zakonik, vladar ne predstavlja božanstvo na zemlji, već samo namesnika božijeg (što nije bio slučaj u Egiptu), i zakonik ne sadrži religijske odredbe ni sankcije.

Opus delovanja

Zakon je nadasve kazuističan, jer ne sadrži opšte pravne definicije, već reguliše konkretne slučajeve. Neke odredbe su bile surove, a ima i znakova sudske diskriminacije na osnovu razlika u društvenom položaju, ali je mnogo značajnije da se razlikovalo ubistvo sa predumišljajem od od ubistva iz nehata ili povreda. Štaviše, po zakonu položaj žena je povoljniji nego u nekim zemljama danas. Zakonik uključuje i mnoge detaljne odredbe o raznim staležima i zanimanjima i to mu daje ogroman značaj pri proučavanju društvenih prilika i odnosa onoga vremena. Takođe, ojačali su i novčani odnosi, pri čemu je merilo vrednosti srebro ili zlato u šipkama (šekel-8 grama, mina-500 grama, talir-30 kilograma).

Muž je imao pravo da na mestu ubije ženu preljubnicu i njenog zavodnika. Za saučesništvo u ubistvu svog supruga žena-preljubnica je nabijana na kolac, a za rđavo ponašanje i rasipništvo žena je isterivana iz kuće ili pretvarana u robinju. Sin koji udari, odnosno ošamari oca, kažnjavan je odsecanjem šake, dok se batinanje sina uopšte nije smatralo prestupom. Iako je brak u suštini bio monogaman, bilo je izuzetaka kada je muž mogao dovesti drugu ženu (ako mu prva ne podari potomstvo ili je bolesna), ali je dužan da zadrži prvu ženu, u odnosu na koju je druga žena u podređenom planu.

U Hamurabijevom zakoniku dolazi do izražaja klasnost u sistemu kažnjavanja, različito su, za isto krivično delo, kažnjavani pripadnici određenih društvenih slojeva. Tako se različito kažnjavaju robovi od slobodnih ljudi, različito avilumi od muškena. Time je u krivičnom pravu otvoreno naglašena pravna nejednakost. Kazne su imale represivan karakter. Hamurabijev zakonik predviđa veliki broj smrtnih kazni, telesnih, kao i surovi način njihovog izvršenja. Od kazni, najčešće se propisuje smrtna kazna, u trideset slučajeva. Smrtna kazna je dosuđivana za razne prekršaje: silovanje, otmicu, razbojništvo, provalu, incest, izazivanje muževljeve smrti radi udaje za drugog čoveka, otvaranje ili ulazak sveštenice u vinariju, pružanje utočišta odbeglom robu, kukavičluk pred neprijateljem, prestup u službi, nemarno ili rasipno vođenje domaćinstva ili nesavesnost u prodaji piva. Zavisno od težine krivičnog dela, smrtna kazna se izvršavala na razne načine: bacanjem u vodu, spaljivanjem, vešanjem, nabijanjem na kolac. Takođe su se praktikovale telesne kazne: odsecanje ruku, jezika, ušiju, teško batinanje.

Krivična dela koja susrećemo kao najčešće u propisima i praksi država starog Istoka, mogu se klasifikovati na ove glavne vrste:

-protiv države i religije,

-protiv ličnosti,

-protiv imovine,

-protiv porodice i polnog morala

Izvori

dr Albert Vajs, Opšta historija države i prava, Savremena administracija, Beograd 1956.

ZAKONIK

Nastanak

Nakon proširenja carevine, Hamurabi se okrenuo sređivanju zemlje po pitanju jedinstvenog zakonodavno-pravnog sistema.

Smatra se da je donet u poslednjoj deceniji njegove vladavine. Sastoji se od tri dela.
U prvom delu Hamurabi opširno govori o svojoj ulozi prema svome narodu koja je određena od strane bogova.

U drugom delu, po Šelovoj numeraciji, smeštena su 282 člana koji su ustvari konkretni zakonski propisi i sama suština Hamurabijevog zakonika.

U trećem, završnom delu Hamurabi poziva podanike na poštovanje zakona, obećavajući nagrade i božansku zaštitu od prokletstva i zla, svima onima koji se nalaze unutar zidova njegovog hrama odnosno onih koji su pod njegovom vlašću i koji se pridržavaju zakona preteći teškim kletvama i kaznama za one koji to ne čine i koji zakon ne priznaju.

Statusno pravo

Vavilonsko društvo se deli na:

muškenum (visoko sveštenstvo, dvorski činovnici)

avilum (slobodne ljude), koji se nalaze pod zaštitom zakona

vardum (robove), koji se kao i stoka smatraju imovinom na raspolaganju gospodara.

Avilum

Avilum su najmnogobrojnija kategorija vavilonskog društva, posednici zemlje, seljaci, trgovci, zanatlije, učestvuju u radu gradskih veća, koja su zadržala lokalnu samoupravu i sudstvo, a vode računa i o gradskim finansijama.

Vardum

Vardum ili rob je bio najniži sloj vavilonskog društva. Izvori ropstva su bili različiti: ratovi, rođenje od roditelja robova, kupovina od trgovca robljem, krivična osuda i dužničko ropstvo. Ipak, za razliku od vremena treće dinastije Ura, preduzimaju se mere da slobodni Vavilonjani ne smeju da dopadnu u ropstvo (samo teški prestupi povlače lišavanje slobode). Glavni uzrok pretvaranja mase u robove je bila zavisnost zbog zaduživanja, a Hamurabijevi zakoni upravo nastoje da tu zavisnost ograniče. Tome se ne treba čuditi jer su nemilosrdne akcije zelenaša, od kojih su stradali ne samo siromasi već i mnogi vlasnici, izazivale opšte nezadovoljstvo i nanosile štete caru, koji je na taj način gubio podanike (jer je rob u celini pripadao gospodaru). Dug je mogao da odradi ne samo dužnik, već i njegova žena ili deca, i to samo u roku od tri godine, pri čemu su se, za razliku od robova, ti zavisni ljudi štitili zakonom i lihvar (onaj kome se dug odrađuje) je odgovarao životom svoga sina za nasilnu smrt dužnikova sina koji bi odrađivao očev dug.

Rob je svojina gospodara i kao oznaku svog statusa nosi abitum (žig), koji skida samo sa gospodarevim odobrenjem. On ga može prodati ili osloboditi, ali ne može prodati robinju koja mu je rodila decu, iako je može zadržati kao roba. Deca postaju slobodna posle smrti oca. Skrivanje tuđeg roba je povlačilo smrtnu kaznu. Rob je mogao sklapati brak sa slobodnim ljudima i neke ugovore u prisustvu svedoka. Povreda roba se plaćala polovinom vrednosti roba, a ubistvo se moralo nadoknaditi drugim robom.

Rob je postajao slobodan ako plati otkup, ako ga gospodar oslobodi, nakon smrti oca, ako je dete robinje i slobodnog čoveka, nakon tri godine ako je dužnički rob i ako ode u drugu zemlju i tamo ga neko otkupi po povratku u Vavilon.

Iako se o robovima u Hamurabijevom zakoniku govori mnogo, oni čine samo deo (iako dosta značajan) neposrednih proizvođača.

Muškenum

Muškenum je sloj stanovništva čiji pravni status nije dovoljno jasan. Oni su bili posednici, delimično čak i robovlasnici, mogli su da zasnivaju porodice, ali njihova jurisdistička prava su bila ograničena (podređen položaj se ogleda po pitanju krivičnog prava, kako se pretpostavlja, u vezi sa poreklom). Za nanošenje telesnih povreda muškenumu, krivac se kažnjava po principu kompozicije, a za istu takvu povredu ako je u pitanju avilum, krivac se kažnjava po principu taliona (“oko za oko, zub za zub”).

Članovi zakona

Član 196. Ako čovek izvadi oko drugom čoveku, ima da se oko i njemu izvadi. (oko za oko)

Član 197. Ako on slomi kost drugom čoveku i njegova će kost biti slomljena.

Član 198. Ako čovek iskopa oko muškenumu ili mu slomi kost, treba da plati minu zlata.

Član 200. Ako čovek slomi zube sebi ravnom po statusu i njemu treba da slome. (zub za zub)

Član 202. Ako neko napadne čoveka višeg po statusu od svog, treba da javno primi 60 udaraca bičem za volove.

Član 204. Ako muškenum napadne drugog muškenuma, treba da plati 10 šekela u novcu.

…

Ako čovek iskopa oko nečijem robu, ili mu slomi kost, treba da plati pola od vrednosti njegove.

Član 205. Ako rob napadne gospodara, treba da mu se odseče uho.

Obligaciono pravo

Član 229. Ako graditelj izgradi kuću za nekoga, i ne izgradi je valjano, i kuća se sruši i ubije vlasnika, onda graditelja treba dati da se ubije.

Član 230. Ako ubije sina vlasnika, treba da se ubije sin graditelja.

Član 231. Ako ubije roba vlasnika, onda on treba da plati drugim robom vlasniku kuće.

Porodično pravo

Car se u praksi obračunavo sa tradicijama patrijarhalne porodice. Muž je imao pravo da na mestu ubije ženu-nevernicu i njenog zavodnika. Za saučesništvo u ubistvu svog supruga žena-prevarnica je nabijana na kolac, a za rđavo ponašanje i rasipništvo žena je isterivana iz kuće ili pretvarana u robinju. Sin koji udari, odnosno, ošamari oca kažnjavan je odsecanjem šake, dok se batinanje sina uopšte nije smatralo prestupom.

Iako je brak u suštini bio monogam, bilo je izuzetaka kada je muž mogao dovesti drugu ženu (ako mu prva ne podari potomstvo ili je bolesna), ali je dužan da zadrži prvu ženu, u odnosu na koju je druga žena u podređenom planu.

Član 145. Ako čovek uzme ženu i ona mu ne rodi decu, i on odluči da uzme drugu ženu i dovede je u kuću, toj drugoj ženi ne treba da se prizna jednakost sa prvom.

Brak je dozvoljen između različitih društvenih staleža, ali je zabranjen između roditelja i dece, kao i maćehe i pastorka (o pobočnom rodu se ništa ne govori kao o smetnji pri sklapanju braka). Brak sklapa mladoženja i otac (brat ili neki drugi muški srodnik) nevestin, dok se razvedena žena i udovica može udati za “čoveka svog srca”.

Član 142. Ako se žena posvađa sa mužem i kaže: ”Ti nisi dobar (ponižavaš me) prema meni”, razlog za ženinu presudu mora biti opravdan. Ako je nevina i nema greške na njenoj strani, onda krivica ne sme pasti na ovu ženu i sme uzeti miraz i vratiti se u kuću roditelja.

Član 143. Ako nije nevina, ali ostavi muža i upropasti kuću, ponižavajući muža, treba da se baci u reku.

Član 131. Ako čovek optuži ženu, ali ona nije zatečena sa drugim čovekom, ona mora da da zakletvu i onda se može vratiti kući.

Član 132. Ako je “prst uperen” na nečiju ženu po pitanju drugog muškarca, ali nije uhvaćena da spava sa njim, ona treba da skoči u reku za svog muža.

Nasledno pravo

Imovinu nasleđuju sinovi koji produžuju potomstvo i kult predaka. Sin prvenac nema prednost u odnosu na ostale. Otac ne može proizvoljno da liši sina nasledstva (da ga razbaštini), već to mora da učini sudskim putem.

Preveden Hamurabijev zakonik možete pročitati ovde.

Izvor:

Srbija danas

Nastavnik Damir

Pravni fakultet Bgd