Krajegranesije (akrostih) je književni termin kojim se označava takav raspored teksta kada početna slova strofa neke složene pesme (ili odeljaka nekog proznog teksta) čine posebnu reč ili smisaonu celinu. Ovakav način pisanja teksta se uglavnom označava kao akrostih dok se termin krajegranesije uglavnom odnosi na ovu pojavu u književnostima koje su se razvile na tradicijama staroslovenskih tekstova, među njima i u staroj srpskoj književnosti.

Početna slova a ponekad i početne reči tropara svake pesme kanona organizovane su tako da čine akrostih. On se mogao graditi i samo od pojedinih tropara u okviru pesama kanona. Akrostih je često prisutan u vizantijskoj himnografiji pa su se sa ovim načinom književnog izražavanja sretali već učenici Konstantina i Metodija, što je posebno značajno jer su oni radili na prevodima ovih tekstova na slovenski jezik. Ovi najstariji slovenski prevodioci crkvene poezije nalazili su u naslovima kanona kako vizantijski pesnici predviđaju da početna slova tropara grade akrostih.

Prvi sačuvani staroslovenski tekstovi u kojima se javlja akrostih su kanoni čiji su autori Kliment Ohridski i Naum Ohridski. Starobugarski pesnik Konstantin Preslavski sproveo je krajegranesije u Službi svetom Metodiju i u pesmama triodnog ciklusa. Često prilikom prevođenja kanona na slovenski jezik grčki tekst je doslovno prevođen što je onemogućavalo da se sačuva i akrostih. Posebnu grupu predstavlja takozvani azbučni akrostih gde početna slova strofa odgovaraju azbučnom redosledu. Pesnici crkvene poezije krajegranesije su najčešće ostvarivali u kanonu. U tim slučajevima početna slova tropara svake pesme su tako organizovana da grade krajegranesije.

I u srpskoj srednjovekovnoj himnografiji prisutna je pojava krajegranesija. U svojoj Službi svetom Savi Teodosije je sastavio krajegranesije Savu pohvaliti razuma Bože daruj mi. Teodosije je takođe tvorac najsloženijeg akrostiha u srpskoj srednjovekovnoj himnografiji koji se nalazi u Zajedničkom kanonu svetom Simeonu i svetom Savi na osam glasova. Tu sedam krajegranesija iz sedam kanona čini posebnu i završnu pesmu. U Službi knezu Lazaru i Službi arhiepiskopu Maksimu nepoznati autori su sastavili krajegranesija.

Svoje ime ispisano od početnih slova Bogorodičinih tropara ostavio je u Službi svetom kralju Stefanu Dečanskom Grigorije Camblak. Ugrađivanje pesnikovog imena putem krajegranesija bila je relativno široko rasprostranjena praksa srpskih srednjovekovnih himnografa (Teodosije, Danilo Banjski, Jefrem, Dimitrije Kantakuzin i patrijarh Pajsije).

Ponekad samo početna slova bogorodičnih tropara grade ime pisca a ostali tropari početnim slovima grade drugo krajegranesije. To su takozvana dvostruka krajegranesija. Marko Pećki je u Službi svetom arhiepiskopu Nikodimu ispisao krajegranesije ali ga nije ostvario (Sa drznovenijem poju velikago svetitelja Nikodima). Malobrojna krajegranesija prelaze okvire kanona a takav slučaj zabeležen je u Službi svetom caru Urošu od patrijarha Pajsija Janjevca, poznog predstavnika stare srpske književnosti. U poznijim delima stare srpske književnosti krajegranesija su zabeležena kod Nepoznatog Šišatovčanina u Službi svetom knezu Stefanu Štiljanoviću (Penije prinošu ti Hriste moj pametiju prepodobnago tvojego) i kod Nepoznatog Krušedolca u Službi svetom despotu Jovanu Brankoviću (Krasnim pohvalami pesanmi pletušte vaspevaju i veličaju pamet tvoju). Krajegranesije je prisutno i u srpskoj srednjovekovnoj prozi. Početna slova posebnih stavova poslanice despota Stefana lazarevića formiraju krajegranesije Slovo ljubve. Kroz oba svoja dela Konstantin Filozof je sproveo krajegranesije. U Skazeniju o pismenima početna slova četrdeset glava čine krajegranesije Samodržavnomu despotu Stefanu rab Konstantin. Na kraju Žitija despota Stefana početna slova stihova Konstantinovog plača čine krajegranesije Strano stranstvovav stranstvije plaču.

Literatura

Krajegranesije (T. Subotin-Golubović, str. 318—319), Leksikon srpskog srednjeg veka, Beograd 1999.
Đorđe Trifunović, Krajegranesije, Azbučnik srpskih srednjovekovnih književnih pojmova, Beograd 1990, str. 136—138.

Izvor:

Istorijska biblioteka