I ovaj kamen zemlje Srbije,
Što preteć suncu dere kroz oblak,
Sumornog čela mračnim borama,
O vekovečnosti priča dalekoj,
Pokazujući nemom mimikom
Obraza svoga brazde duboke.

Vekova tavnih to su tragovi,
Te crne bore, mračne pećine;
A kamen ovaj, ko piramida
Što se iz praha diže u nebo,
Kostiju kršnih to je gomila
Što su u borbi protib dušmana
Dedovi tvoji voljno slagali,
Lepeći krvlju srca rođenog
Mišica svojih kosti slomljene, –
Da unucima spreme busiju,
Oklen će nekad smelo preziruć
Dušmana čekat čete grabljive.

I samo dotle, do tog kamena,
Do tog bedema –
Nogom ćeš stupit možda, poganom!
Drzneš li dalje? … Čućeš gromove
Kako tišinu zemlje slobodne
Sa grmljavinom strašnom kidaju;
Razumećeš ih srcem strašljivim
Šta ti sa smelim glasom govore,
Pa ćeš o stenja tvrdom kamenu
Brijane glave teme ćelavo
U zanosnome strahu lupati!
Al jedan izraz, jednu misao,
Čućeš u borbe strašnoj lomljavi:
„Otadžbina je ovo Srbina!“

ĐURA JAKŠIĆ

Analize pesme možete pročitati ovde i ovde.

Izvor:

Tabanovic