Pročitajte tekst o stanju u srpskom bibliotekarstvu, koji je napisao kolega Dejan Vukićević (Fond starih, retkih i minijaturnih knjiga, Narodna biblioteka Srbije). Tekst je objavljen u listu Politika (Kulturni dodatak, 21. novembar 2015).

Stanje u kojem se nalazi srpsko bibliotekarstvo ni po čemu se ne može odvojiti od stanja u kojem se nalazi srpska kultura. Ako bismo rekli da srpska kultura tavori, isto to možemo reći i za bibliotekarstvo. Ako kažemo da su u kulturi zacarovali ambiciozni mediokriteti i da je bez inicijative, isto to se može reći i za njen važan deo, bibliotekarstvo. Zaposleni u kulturi nalaze se na repu društvenog rejtinga. A bibliotekari su, oduvek, na repu kulture.

Ima li rečitijeg i boljeg dokaza za to od onomadašnjeg da je kultura ostala bez povećanja sniženih, već ionako niskih, plata, zapravo bez ikakvog pomena. Bibliotekarstvo je, dakle, na aparatima, vitalne funkcije nisu ugrožene, knjige se kupuju, obrađuju, čuvaju i izdaju, ali zar je to jedini njegov smisao?
Nekada ambiciozno zamišljen BIS (Bibliotečko-informacioni sistem) zapravo nikada nije zaživeo, mrtvorođenče je. Da bi se uspostavio, neophodno je uvođenje jedinstvenog sistema na teritoriji republike, što zapravo uopšte nije teško postići jer srpsko bibliotekarstvo se ne može porediti s onim s kraja prošlog veka kada se još uvek lutalo u traženju. Danas kada je slovenački COBISS sistem zaživeo u gotovo čitavom regionu (Slovenija, Bosna i Hercegovina, Crna Gora, Makedonija, Bugarska i Srbija), ne bi trebalo vraćati se na stare dileme da li ga primeniti ili ne, kao što ne bi trebalo uporno i besmisleno postavljati pitanje zar nismo mogli imati proizvod domaće pameti, jer da jesmo, već bismo ga imali. To što većina vojvođanskih biblioteka, kao i najveća javna biblioteka Srbije, Biblioteka grada Beograda, nisu u COBISS-u, samo rečito odslikava situaciju srpske kulture uopšte, zapravo srpskog sindroma razjedinjenosti.
Na uporne vapaje vladajućoj nomenklaturi da se na bibliotekarstvo uglavnom ne može primeniti Zakon o javnim nabavkama, da je nemoguće neku ponuđenu staru štampanu knjigu, recimo, kupiti preko tendera, jer je to možda i jedini primerak takve knjige (ili kako rešiti kvadraturu kruga i tražiti više ponuđača za rukopisnu knjigu koja je unikat) – bibliotekari ostaju bez odgovora, što je zapravo krajnje normalno jer odgovor i ne postoji. Često se zapitam da se pisac jednog takvog zakona ne zove kojim slučajem Danil Harms.
Stari, oprobano najlošiji način kadrovanja, prenet iz vremena (neuspelog) socijalizma, da se za direktore biblioteka postavljaju sigurni partijski aparatčiki, nastavljen je u jednom, može se reći, unapređenom vidu. Obično dolaze s mesta direktora toplane ili pogrebnog zavoda, u najboljem slučaju iz škole, pa im treba najmanje jedan mandat da savladaju zakonitosti struke (današnji primer je biblioteka u Leskovcu, dok smo ranije u njenom susedstvu imali direktora sa srednjom školom – smer elektrotehničarski, takoreći – banderaš!).
Komunikacija između resornog Ministarstva kulture i biblioteka knjiga i protokolarnih tu i tamo zvaničnih poseta. Tamo niko i ne čita izveštaje sa stručnih nadzora koji im se redovno šalju, pa ti nadzori bivaju obesmišljeni jer ne postoji nikakva reakcija, bilo u smislu štapa, bilo šargarepe. Stručni nadzori se tako i ne moraju obavljati, periodični izveštaji mogu se mirne duše kopipejstom štancovati, nikakve značajnije promene neće se desiti u međuvremenu. Obavljanje stručnog nadzora je, dakle, ili prevaziđeno ili se njegovi rezultati ne poštuju, odnosno ne primenjuju.
Primarna funkcija nacionalnih biblioteka, Narodne biblioteke Srbije i Biblioteke Matice srpske), da se poput Nojeve barke, za sva vremena i sva pokolenja sačuva sve što je objavljeno na teritoriji Srbije, kao i ono što se tiče Srba i Srbije van njenih granica, negde se zagubila, te se tako akcenat ne stavlja na restituciju fondova, popunjavanje minuseva i čuvanje tzv. obaveznog primerka koji je, bar prema Zakonu o staroj i retkoj bibliotečkoj građi, kao zbirka kulturno dobro od izuzetnog značaja.
Narodna biblioteka Srbije je, nekako spontano, posle rekonstrukcije 2008–2012, preuzela prerogative Univerzitetske biblioteke i promenila korisničku strukturu. Tako se desilo da, verovatno zbog visoke članarine za Naučnu čitaonicu, ova bude gotovo prazna, dok studenti, napose u vreme ispitnih rokova, čekaju u redovima za ostale čitaonice sve do Nebojšine ulice. Svakako da su studenti dobrodošli u ovu kuću, ali ne bi trebalo da su oni njeni jedini korisnici.
Takozvani dvostepeni republički otkup knjiga pokazao se kao bolji model od ranijeg kada je komisija linearno svim opštinskim bibliotekama određivala naslove knjiga koje će dobiti jer sada biblioteke same biraju naslove s liste odabranih, kao i broj primeraka. Međutim, poslednjih godina komisija je sebi dopuštala, uz ostale, i takve gafove da baš dela iz oblasti bibliotekarstva nije uvrštavala na listu, s odveć nonsens objašnjenjem da će te naslove bibliotekari već sami kupiti za svoje biblioteke. Takvo objašnjenje dala je tadašnja predsednica komisije, koja nije imala problem da se otkupe njena dela iz te iste struke.
O katastrofalnoj situaciji na čarobnom bregu srpskog bibliotekarstva najrečitije govori stanje u kojem se nalazi Bibliotekarsko društvo Srbije, najvažnija strukovna organizacija. Već godinama nailazi na zid Ministarstva kulture u iskanju statusa reprezentativne strukovne organizacije. Kao da ih ima toliko da se ne mogu odlučiti kojoj će dati prednost. Ovogodišnja izborna skupština Društva zapala je u ćorsokak iz koga je gotovo nemoguće izići. Ne zato što je Društvo podeljeno (po poznatom srpskom modelu) na dva dela, no stoga što su se, sva je prilika, desile izborne mahinacije, potpuno neprimerene časnoj, humanoj i lepoj bibliotekarskoj struci. Pet odobrenih projekata tako je dovedeno u pitanje, raspisivanje konkursa za nagrade Društva takođe.
I, na kraju krajeva, u iščekivanju nacionalne strategije za oblast kulture valja se zapitati ko upravlja bibliotekarskom strukom poslednjih decenija? Ako se već, sticajem prilika, među ravnateljima biblioteka, ili stručnim katedrama, nisu našli ni jedan Đura Daničić, ni Stojan Novaković, pa ni Milica Prodanović, ne trebaju nam ni oni kojima Srbija nije na srcu, isto onoliko koliko i oni što ne poštuju građanske tekovine, niti neki poslušnički mediokriteti, „likovi bez dela”, nedajbože oni s dijagnozom koja zahteva hitnu hospitalizaciju (o da, i takvih je bilo), ne ni despotske kabadahijske ličnosti, nikakvi partijski aparatčiki ili golubovi preletači opsednuti karijerom, ni oni što već sede na nekoliko stolica, nepotisti, trgovci radnim mestima i nagradama, oni sa crne liste Agencije za borbu protiv korupcije…
Bibliotekarstvo je do sada uglavnom bilo konzervativna institucija, ali tako ne mora i da ostane. Neophodno je vratiti mu dostojanstvo, lepotu poziva učiniti vidljivom. Istaći plemenitost i privilegiju rada s knjigom. Oteti ga iz ruku opskurnih, mediokritetskih, polupismenih tipova. Srpskom bibliotekarstvu je hitno potrebna reanimacija, ubrizgavanje sveže krvi direktno u vene. A nju imaju oni sa dvadeset i trideset leta. Novi ljudi s novim idejama. Jer mi smo pokazali da ne umemo bogzna šta.Ima li vas?