Miha Macini: IZBRISANA, roman, sa slovenačkog prevela Dragana Bojanić Tijardović, izdanje Orion-art, Beograd 2015.

Još je dosta svedoka rasturanja nekadašnje Jugoslavije. U tom rasturanju je bilo više pojava kojima se novoformirane države ne mogu ponositi. Jedna od njih je brisanje iz spiska svih slovenačkih građana koji su rođeni u drugim krajevima nekadašnje zajedničke domovine. „Izbris“ se javlja kao specifičan oblik etničkog čišćenja. U ratu se „drugi“ ubijaju, a u miru brišu.

„Izbrisana“ je roman o samohranoj majci Zili Jovanović. Ona ima slovenačko ime i srpsko prezime. Majka joj je Slovenka, a otac Kragujevčanin, bio zaposlen u tadašnjoj Jugoslovenskoj armiji kao podoficir. Ona je u rodnom gradu provela nekolika meseci. Sav život, školovanje, prijatelje i posao imala je u Sloveniji.

Onda, odjednom, kada dođe u bolnicu da se porodi, a porođaj počinje već na prijemnom odeljenju, bolnički birokrati konstatuju da ona „ne postoji“. Nje jednostavno nema u računaru, u važećem registru građana. To znači da ona nema ni posao, socijalno osiguranje, da njen stan nije njen, a da ne postoji ni dete koje je rodila. Ona, međutim, nije žena koja će se lako predati. Počinje neravnopravnu borbu sa državom da bi dokazala svoje postojanje i postojanje tek rođenog deteta.

Njena borba stalno nailazi na zidove. Zato ona za ovu kafkijansku situaciju u kojoj se našla citira zapis Martina Nimelera iz nacističkog logora:“ Kada su došli po komuniste, ja se nisam pobunio jer nisam komunista. Zatim su došli po neizlečive, a ja se nisam pobunio jer nisam bio bolestan. Zatim su došli po Jevreje, a ja se nisam bunio jer nisam Jevrej. Onda su došli po mene, ali tada već nije bilo nikoga da se zauzme za mene.“

Njeni pokušaji završavaju neuspehom. U opštini, gde pokušava da nađe pravdu, iseckaju i bace njenu ličnu kartu i zdravstvenu knjižicu. Ne isplaćuju joj porodiljsko bolovanje. Urednik ne sme da se bavi tom temom, on je urednik cenjenog državnog medija. Književnik neće da založi svoju sigurnost za nešto što je država već osudila. Jedan slobodumniji novinar u noćnom programu objavi njenu priču i zbog toga bude „skrajnut“. Njen telefon prisluškuju. Tek kada otac njenog deteta, koji je, inače, stariji Amerikanac, ugovori da sa njom razgovara novinarka poznate svetske agencije, policajci joj daju rešenje „zbog viših državnih interesa“ da bude upisana, da zvanično postoji.

Autor knjige je odabrao ličnu ispovest majke kao način da ispriča priču. Priča zvuči iskreno, pomalo zadihano, retko ljutito, a često zgađeno. Zar nam se sve to može događati u zemlji koju smo tako voleli i toliko sebe u nju uložili?! Sve se zbiva u periodu od 30. aprila 1992. do 15. maja 1992. godine. Kratko vreme, ali nimalo lagan životni ispit. I hladno birokratsko odricanje očiglednosti. Međutim, zvuči uverljivo. A to nije samo Zilina priča, to je priča 26.671 osobe koju je Ministarstvo unutrašnjih poslova Republike Slovenije izbrisalo 26. februara 1992. godine. Mnogi od njih ni do danas nisu uspeli da reše svoj status.

Ovo je i suočavanje sa ružnim stvarima iz prošlosti. Suočavanje sa našim manama, koje pokušavamo da gurnemo pod tepih vremena. Radi nas samih, jer ako to ne uradimo nikada nećemo „popraviti“ sebe. To suočavanje zahteva ovakve knjige, zahteva pravu reč, a traži ličnu hrabrost i moralni integritet. Najpre autora, a tek onda ljudi koji su u vlasti. Jer u Sloveniji za ovo niko nije odgovarao. Zato je dobro što se pojavila ova knjiga. Bilo bi još bolje da ih bude više koje seciraju naše nedostatke izvodeći nas pred sud sopstvene savesti.

Dimitrije Janičić