Kapadokija

Na posteru talasaste bele kamene zavese, zgužvane među zelenilom, u uglu piše Kapadokya. Poster zalepljen na štandu Turske privredne komore na Sajmu turizma. Gotovo, upecala sam se! “Biraj, kolima po Aziji ili avionom po Evropi”. “Kolima po Aziji!!!” – nikad brže doneta odluka.

Putnici su nas dvoje + kuma. Krene štampanje, rezervisanje, sabiranje kilometara i para, pisanje pa prekrajanje. Tri noci u Stambolu, da se motor ohladi, a tabani zabride. U Kapadokiji četiri noćenja u Goreme, jedno u Guzelyurtu, pa u povratku jedno u Ankari , da se obiđe Muzej anadolijske civilizacije, zadnja noć negde u Bugarskoj. Put od Beograda do Kapadokije ima oko 1600 km, od Stambola više od 600. Biramo pravac koji posle Ankare ide na Kirikale i Avanos, strategija je osvajanje odozgo sa severa, da se protutnji pa povratak drugim putem pored slanog jezera Tuz Golu.

Prelazimo i most na Bosforu, neposredno po silasku s istog pre naplatne rampe kupujemo HGS karticu za plaćanje mostarine i auto- puta. Kartica se lepi na šoferku, ispod retrovizora. Putarine se naplaćuju na ulaznim rampama. Može da se prođe i bez kartice, pri čema se čuje prodoran zvuk alarma, ali je data mogućnost da se kupi u narednih 7 dana. Pri prvom narednom prolasku rampe sav iznos koji nije plaćen se skida. Kartica se može dopunjavati po potrebi u PTT i na njenim isturenim šalterima uz saobraćajnice. Mostarina se plaća samo ka Azijskoj strani. Svi putevi su u odličnom stanju, po 4 trake. Putokazi vidljivi, sve je dobro obeleženo. Čak ni mi nismo uspeli da zalutamo, iako nam je to uža specijalnost.

Prolazimo kroz Avanos, mesto poznato po grnčarstvu, jos iz doba Hetita, kroz koje protiče Kizilirmak, Crvena reka. Obale reke su niske sa uređenim šetalištem i restoranima. Ovo mesto se potpuno razlikuje od ostalih u Kapadokiji, nema čudesnih kamenih formacija. Ipak je zanimljivo za kraće zadržavanje i posetu neke radionice grnčara u starom delu duž kaldrmisanih ulica.

Avanos je 10-tak km udaljen od Goreme, mesta koje smo izabrali za bazu, vec na tom putu počinje specifican kapadokijski pejzaž. Sve prethodno pregledane fotografije blede u živom susretu sa okolinom.

Goreme je mesto šćućureno među kamene šiljke, vulkanskog porekla, oblikovane kišama i vetrovima. Gotovo svaka kuća je hotel ili pansion. Ponuda je raznovrsna, za svačiji džep. Pojedini smeštaji su pećinice izdubljene ljudskom rukom u kulama od vulkanskog tufa koji je lak za obradu. U mnogim mestima Kapadokije stanovnici su na ovaj način pravili svoje kuće, ostave i štale, što je mnogo pristupačnije u svakom smislu od klasične gradnje.

U unutrašnjosti je prijatna temperatura, sveže tokom vrelih leta i toplo u zimskim danima. Leti živa dostigne i preko 40 C, a zimi se spusti na – 10, kada se pejzaž zabeli od snežnog prekrivača. Početkom maja, u vreme naše posete, sezona još nije dostigla pun zamah, a temperatura je bila vrlo prijatna. Sve je ozelenelo i ovo je odlican period godine za obilazak.

Meštani su izuzetno ljubazni, blagi i predusretljivi. Gotovo u svakom smeštaju domaćini ce vam se naći u pomoći oko organizovanja obilazaka, preporukama za brojne agencije koje organizuju let balonom, pešačke ture. Na ovaj nacin se može dobiti popust i proći povoljnije. Mi smo planirali da se oko svega sami organizujemo, ali na licu mesta nam je Osman, decko zaduzen za sve u našem pansionu, mnogo pomogao.

Prvo veče se šetamo mestom i iznenađeni smo kako je sve čisto i uredno. Gotovo svako selo ima u centru popločan trg sa fontanom, održavane trotoare, kružne tokove naročito vole. Nismo to očekivali u turskoj provinciji, pravoj Turskoj, kako nam je rekao Osman. Predrasude, predrasude… Dok razgledamo suvenire ispred jedne prodavnice, dvojica postarijih meštana koji upravo večeraju, pozivaju nas da im se pridružimo. Ovo nam se dešavalo više puta, zovu na čaj, sok… Trgovci nisu nametljivi i dosadni, nema ubeđivanja i saletanja. Od svih mesta Goreme je najviše turističko, ali opet kažem, došli smo u vreme kad još nije bilo navale, pa se nismo osećali kao u rezervatu.

Goreme muzej na otvorenom je na 15-tak minuta peške iznad centra mesta. Kompleks manastira i crkava, izdubljenih u stenama, je na UNESCO-voj listi svetske baštine. Ulaznica je 20 TL, na info pultu se nude brošure, audio vodič koji se dodatno plaća.

Muzej je na širokom prostoru, između kapela i crkava vijugaju staze, postavljene su table sa kratkim opisima. Najbolje je posetiti ga po otvaranju ili par sati pred zatvaranje, vrlo je posećen. Čekajuci da kupimo karte, nepravilni oblici visokih stena, izrovašeni otvorima, razbacani na blagoj padini su nas fascinirali. Ulazi u neke crkve su dostupni uskim stepenicama, unutrašnjost nije velika, dobar razlog za izbegavanje gužve. Lokalitet ima korene u IV veku. Freske su očuvane, period nastanka različitit pa se tako menjaju i motivi. Iz perioda ikonoklastike, kada je bilo zabranjeno predstavljanje ljudskih figura, zidni crteži su jednostavni, simboli i geometrijske šare uglavnom oker i crvene boje.

Zavlačimo se u svaku moguću rupu, prašnjavi od tufa koji se osipa u fini beli prah. Lukovi, stubovi, oltari, apside, trpezarijski stolovi… Sve izdubljeno i isklesano u mekanom materijalu stena.

Crkva koja je na mene ostavila najjači utisak je Tokali, nalazi se van ograđenog kompleksa, malo niže niz put. Važi ista ulaznica, nemojte je nikako propustiti. Najbolje očuvane freske, XI vek, drugačijeg kolorita, preovladava vizantijsko plava, sa najdetaljnijim prikazom Hristovog života. Visoki svodovi, 4 prostorije. Fotografisanje je u njoj zabranjeno, jedna revnosna

španjolka me tužila čuvaru. Morala sam na njegove oči da izbrišem foto. Ispravno.

Automobilom nastavljamo ka Urgupu, najvećem mestu u okolini. Naravno, vozimo se lagano i zastajemo gde god vidimo malo proširenja, jer svuda oko nas su neverovatni prizori. Oči nam se jos nisu navikle na predeo, svaka kamena forma nas oduševljava. A ima ih i ha haj.

Urgup je gradić od 18.000 stanovnika, sa novim i starim delom. Mestom dominira velika stena sa ravnim prostranim platoom, koju zovu Temenni, sto podseća na reč teme. Uz padinu su priljubljene kuće tradicionalne arhitekture sa lučnim drvenim vratima koja vode u dvorišta. Penjemo se popločanim uličicama do restoranske terase na vrhu, odakle puca pogled. Nebo je vedro, planinski lanci se na horizontu stapaju sa plavetnilom.

Put nas dalje vodi ka Mustafapasi, kroz zelenu dolinu. Nailazimo na putokaz ispisan rukom i skrećemo na širok prašnjav put. Vozimo pored vinograda gde loza raste žbunasto u širinu, grana gotovo poleglih uz tlo. Nailazimo na crkvu i pored nje na “prodavca karata”. Dekica ispod sklepane tende, naslonjene na stenu, u uglu, zapalio vatricu od grana loze, stavio ulubljen plehani čajnik na ognjište od kamenja i nudi nas čajem. Daščani sto prekriven ulepljenom mušemom, par klupa. Posluži deda čaj uz reči “Kašik, šeker, čaj”. Ne zna deda ništa sem turskog, al šta mari, ko da priča srpski. Nama mnogo dobro, ne vidimo ni štroku, ni musave čaše, samo njegov širok osmeh. A kad smo na odlasku hteli da platimo, deda odmahuje glavom i smeška se, muž vadi novčanice, on gura ruku, ni da čuje.

Sledeće iznenađenje dešava se u Mustafapasi. Selo lepo, mirno, miriše iz pekare na pite. Svega 5 km udaljen od Urgupa, a čini mi se ređe posećeno.Trg velik, prodavci nude svoju robu, ćilime, lutkice.

Stare kuće zidane od tesanog kamena sa divnim ornamentima na fasadama, sto je tipično za ovu kasabu. Gledamo neko zrnevlje izloženo u kupama i onako između sebe se pitamo šta je, kad mladi prodavac na engleskom kaže “Dođite da vam pokažem čoveka što govori vaš jezik”. Ja ga gledam u neverici. Ode muž, kuma i ja kao zaostajemo. Razgledamo robu. Kad li ide baka u šalvarama, širi ruke u zagrljaj pa kaže “Ste došli, kako ste putovali?”

Selo se nekad zvalo Sinasos, sa hrišćanskim stanovništvom. U velikoj razmeni 1923. preseljeni su u u Makedoniju, a muslimane iz Makedonije doseliše ovde. Sad vec četvrta generacija tu živi, očuvao se jezik, stariji ga govore najbolje. To nam je ispričao bakin muž, a na netu smo našli info da je izvršena razmena između Grka i Turaka. Pošto u Grčkoj postoji mesto Nea Sinasos, mislim da su tačna oba podatka. Pročulo se po selu odakle smo, pa nas bez ulaznica uvedoše u jedinu zidanu crkvu u širem okruženju, Sveti Konstantin i Jelena iz 1729. U čuvenoj pekari ispekoše pitu, a dečko iz restorana nam donese jelovnik, na brzinu ispisan na srpskom. Kapadokija, zemlja čuda!