Sestre Olivere Lazarević su ponele teško breme srednjevekovne Srbije. Dragana je brakom doprinela uspostavljanju bliskijih odnosa sa Bugarskom. Teodora je bila udata za ugarskog palatina. O princezi Oliveri Lazarević, koja je posle Kosovskog boja morala da ode u Bajazitov harem, ispisane su mnoge stranice, pa i naše u magazinu „Život plus“. Najmlađa ćerka kneza Lazara Hrebeljanovića i kneginje Milice bila je zalog mira između srpskog naroda i Otomanskog carstva, i ona je svoju žrtvu podnela stoički. Pisalo se i o njenoj najstarijoj sestri Mari, udatoj za velmožu Vuka Brankovića, sa kojim je dobila sinove Đurađa, Grgura i Lazara, kao i o Jeleni udatoj Balšić.

O ostalim kneževim ćerkama, ispisano je tek neznatno, iako su i njih tri bile vredne pomena i poštovanja. Istorija ih beleži kao pametne, obrazovane, vaspitane, nežne, ali i samosvojne i ambiciozne žene, koje su, kako je to bilo primereno vladarskim porodicama, svojim udajama doprinosile ugledu i jačanju srpske moći. Lazar je o tome vodio računa, trudeći se da na taj način obezbedi saveznike u važnim bitkama protiv Osmanlija.

Posle Mare, knez i kneginja su dobili Draganu, kojoj su ime dali po tetki, očevoj sestri. Svojim brakom dovela je do uspostavljanja bliskijih veza sa Bugarskom, mada srednjovekovni izvori nisu sasvim saglasni oko identiteta njenog supruga. Negde je navedeno da je bila udata za sina bugarskog cara Ivana Šišmana, Ivana Aleksandra, dok drugi izvori, među kojima je i vizantijski istoričar Laonik Halkokondil, tvrde da je upravo car bio njen muž. U knjizi „Sveti knez Lazar i kosovski zavet“, u poglavlju „Svetorodna loza Lazarevića“ koji je priredio Miomir Kovačević, piše da je bila u braku sa Ivanom Aleksandrom, rođenim oko 1366. Ne postoje precizni podaci kada su se venčali, ali se veruje da je to bilo oko 1388. godine. Kada je 1393. palo Južno bugarsko carstvo, jer su Turci osvojili Trnovo, i princeza Dragana je pala u ropstvo. Prema nekim izvorima, njen suprug je u turskom zarobljeništvu prešao u islam, dobio je ime Iskender,a sultan Bajazit ga je postavio za namesnika Samsuna na obali Crnog mora, da bi kasnije upravljao Smirnom, u kojoj je 1418. godine i stradao. Šta se događalo sa Draganom posle 1395. godine nije poznato, ali se zna da je bila izuzetno obrazovana i draga žena.

Uz ime treće Lazareve ćerke, Teodore, u knjizi „Sveti knez Lazar i kosovski zavet“ stoji – „nesrećna princeza“. O njoj se, možda, i najmanje zna. Navodi se da je bila udata za mačvanskog bana i ugarskog palatina Nikolu Gorjanskog Mlađeg i da je živela relativno kratko. Navodno je njen brak bio knežev pokušaj da se približi novom ugarskom kralju Žigmundu, jer je Nikola, budući zet, važio za uglednog i uticajnog čoveka. Od 1390. godine on je bio ban Hrvatske, Slavonije i Dalmacije, a posle Teodorine smrti oženio se Anom, ćerkom celjskog grofa Hermana Trećeg. Prema nekim podacima, Teodora je rodila sina Nikolu i ćerku Katarinu (Katalinu), dok je u nekim drugim spisima, zbog čega je verovatno i nazvana nesrećnom, navedeno da nije imala potomaka.

Četvrta princeza Lazarevića je Jelena. Opisivali su je kao lepoticu visokog stasa, mlečnobelog duguljastog obraza, zlatne kose, koja je „povrh čela nosila dijademu sa mnogobrojnim brilijantima i safirima“. Odrastala je u carskoj prestonici, Kruševcu, pored majke, kneginje Milice. Imala je nepunih dvadeset godina kada je postala supruga Đurađa Stracimirovića Drugog Balšića, gospodara Zete i gornje Albanije. Važila je za najhrabriju i najambiciozniju od svih sestara, i imala je prilike da to dokaže, jer joj je muž poverio diplomatske poslove. Posle njegove smrti, sa sinom Balšom Trećim je upravljala zemljom i borila se protiv Mlečana za očuvanje Zete. Kada su oni zahtevali da za zaključenje mira Balša dođe na pregovore, a njegovu glavu prethodno ucenili sa 8.000 dukata, Jelena je umesto njega otišla, i svu krivicu za pobunu protiv Mlečana preuzela na sebe.

U poznim godinama dok se bavila izgradnjom hrama, Jelena Balšić je vodila prepisku sa duhovnikom Nikonom Jerusalimcem. Bili su to književni i duhovni prepisi, promišljanja o životu i veri… Od njena tri pisma i svoja tri odgovora, on je pripremio „Gorički zbornik“ 1441/42. Njeno „Otpisanije bogoljubno“ spada u prva pesnička dela na prostoru Crne Gore.

Govorilo se da je gospođa Lena, kako su je zvali, bila slična bratu Stefanu, a da je sina hranila i negovala mišlju da je Zeta neodvojiva od srpskog carstva. Od 1411. godine ona je supruga vladara Bosne, prgavog ratnika Sandalja Hranića, čime je sinu pridobila uticajnog i moćnog zaštitnika. Međutim, sahranila ih je obojicu, posle čega je odlučila da se 1435. vrati u zemlju i obnavlja nastradale crkve, jer je oduvek bila bliska duhovnom i razmišljala je dugo da se zamonaši. Na Skadarskom jezeru, na ostrvu Beška, Jelena je iz pepela podigla hram Svetog Đorđa, a zatim počela da gradi crkvu Svete Bogorodice, u kojoj će biti i sahranjena 1443. godine.

Izvor:

Novosti