Jednom je jedan stari mudrac, zatekao svoje učenike kako se žestoko prepiru i viču jedni na druge. Njegovom pojavom rasprava je utihnula, a on je iskoristio priliku da ih nauči jednu važnu životnu lekciju. Upitao ih je: „Zašto ljudi viču kad su ljuti?“ Učenici su razmišljali neko vreme, dok jedan ne odgovori: „Zato što izgube strpljenje – to je razlog.“

„Ali, zašto bi vikao ako je osoba pokraj tebe? Zar nije moguće govoriti tiho i lagano?“ upita učitelj. Učenici su još neko vreme davali odgovore, ali nijedan nije zadovoljio učitelja. Naposletku je objasnio: „Kada su dve osobe u svađi, njihova se srca jako udalje. Zato moraju vikati jedno na drugo, kako bi njihov krik premostio udaljenost i kako bi se mogli čuti. Što su ljudi ljući, glasnije moraju vikati jer je udaljenost među njima sve veća“, rekao je učitelj.

Zatim je upitao: „Šta se dogodi kada se dve osobe zaljube? Ne viču jedan na drugog, već govore tiho i nežno. Zašto? Njihova srca su veoma blizu. Udaljenost među njima je veoma mala. A šta se dogodi kada se još više zaljube? Ne govore. Samo šapuću i još se više zbližuju u svojoj ljubavi. Konačno, ne treba im više ni šapat. Samo se gledaju i to je sve. Takve su dve osobe koje se vole.”

Onda je rekao: „Kada se svađate, nemojte dozvoliti da se vaša srca udalje, ne izgovarajte reči koje bi vas mogle još više udaljiti jer će doći dan kada će udaljenost biti tako velika i nikad više neće biti puta nazad.“

Izvor:

Srbija danas