Majka Tereza (Mother Teresa), ikona mira i ljubavi, zagovornik oproštaja i pomaganja slabijima, osnivač “Misionarskog milosrđa”, ali i veliki pobornik abortusa i korišćenja kontracepcije je u stvari bila veoma usamljena, nesrećna i više od pola veka nije osećala prisustvo samog Boga.

“Svet nije gladan samo hleba, već i ljubavi” najpoznatiji je citat Majke Tereze, rođene kao Agnesa Gondžea Bojadži (Agnesë Gonxhe Bojaxhiu) 26. avgusta 1910. godine u Skoplju u cincarsko-albanskoj katoličkoj porodici.

Svoju prvu pričest primila je sa pet godina, a uskoro nakon toga i svetu potvrdu. Rođena u veoma pobožnoj porodici, može se reći kako je odmalena verovala u Boga, a pre svega još od malih nogu slušala je priče o misionarima koje su je oduševile. Sigurno detinjstvo prestaje kada joj umire otac Nikola u njenoj devetoj godini i taj trenutak postaje presudan u Godžinom životu.

Tako se odlučila na putovanje 1927. godine iz Skoplja preko Zagreba do Irske gde je krenula u samostan časnih sestara kako bi naučila engleski jezik. U Kalkuti će 17 godina raditi u školi Svete Marije, a potom će postati direktorka iste. Nakon toga odlazi u Indiju 1929. godine gde je položila svoje prve zavete 1931. godine, da bi vrlo brzo počela podučavati u školi, a da bi se nakon toga posvetila isključivo siromašnima. Godine 1937. polaže i svoje večne zavete kada dobija ime Majka Tereza.

Godine 1950. dobila je dozvolu iz Vatikana za osnivanje reda na području biskupije što je zapravo bio početak kasnije zajednice “Misionarki milosrđa” koje su se zalagale za umiruća lica, bolesne i siromašne. Red će takođe raditi i na osnivanju sirotišta, bolnica, porodilišta, škola i centara za neudate majke dok će se Majka Tereza obavezati na nesklapanje braka, siromaštvo i poslušnost. Do kraja života red Majke Tereze brojaće preko tri hiljade sestara i delovati u preko sto zemalja sveta, a zatim će oformiti i muški ogranak reda 1963. “Braća misionara milosrđa”. Dvadeset godina kasnije međunarodno je prepoznata kao humanitarka i pomoćnica siromašnih i nemoćnih.

Njen misionarski rad je uvideo i nagradio Nobelov komitet kada joj je 1979. udelilo nagradu za mir.

Na zasedanju Generalne skupštine Ujedinjenih nacija 1989. godine održala je govor povodom 40 godina ove međunarodne insitucije gde je napomenula: “Ne čekajte vođe, učinite to sami, od osobe do osobe.” Na Badnjak iste godine otvara prvu kuću za obolele od AIDS-a u Njujorku i naziva je “Dar ljubavi”.

Međutim u pismima koja je slala Majklu van der Pitu (Michael Van Der Peet), a koja je naredila da budu spaljena, uprkos njenim naredbama pisma su objavljena i u njima se otkriva mračan život Majke Tereze. Naime, ona njemu piše: “Isus ima veoma posebnu ljubav za tebe. Što se tiče mene, tišina i praznina je toliko velika da gledam i ne vidim, slušam i ne čujem.” Tim pismima svet dobija na uvid pravi privatni život Majke Tereze, u kojima ona navodi da se osećala usamljeno (“Usamljenost i osećaj da nisi poželjan je najgore siromaštvo”) i da više od pola veka ne oseća prisustvo Boga u srcu. U više od 40 pisama, pominje samoću, mrak, usamljenost, torturu. Pominje da se nalazi u paklu u kojem sumnja u postojanje Boga, jer da je svestan njenog raskoraka između privatnog života i javnog ponašanja, on je više ne bi mučio. “Osmeh je maska ili ogrtač koji pokriva sve.” Na taj način je i preminula 5. septembra 1997. godine u Kalkuti.

Međutim kao što se najviše vidi kroz istoriju ljudi koji su bili najveći zagovornici određenih ideja ili stavova, najčešće nisu i sami tako živeli. Za njihov doprinos naravno treba reći veliko hvala jer su upravo oni uprkos velikim unutrašnjim borbama promenili svet.

Neki od saveta Majke Tereze:

Ljudi su katkad neuračunljivi, nelogični i sebični.