Internet je nova Aleksandrijska biblioteka. Mesto u kom ispružite ruku i posegnete za informacijom, znanjem, knjigom. Biblioteka je doduše bila očišćena smrada mediokriteta kojim Internet obiluje. Mesto gde se skupljalo svo znanje sveta. Upravo je uništenje biblioteke poslužilo kao uvod u novu eru, u doba gde je znanje zameteno kako bismo ga ponovno, u kasnijem razdoblju otkrivali. Prvo Arapi, a posle toga, njihovim posredstvom i Evropljani.

Bila je to najbitnija zgrada u povesti čovečanstva. Institucija bitnija i od senata u Rimu i od svih atenskih trgova na kojima su filozofi tako slobodno razmjenjivali misli.

Biblioteka je služila kao centar obrazovanja i izučavanja od 3. v.p.n.e. do rimskog osvajanja Egipta 30. godine. I posle tog vremena služila je svrsi, ali zlatno doba je prošlo.

Osnovao ju je naslednik Aleksandra Makedonskog u Egiptu, Ptolomej I. Soter (367. – 283. p.n.e.)

Biblioteka se nalazila u okviru kraljevske palate, a sadržala je nekoliko desetina hiljada dela napisanih, prema izvorima, na oko 500.000 do 700.000 papirusnih svitaka. Biblioteka nije bila otvorena za javnost nego samo za studente i naučnike i veruje se da je sadržala većinu celokupnog znanja antičkog sveta.

Brojni svici rukopisa bili su pisani na gotovo svim tada poznatim jezicima – grčki, latinski,, hebrejski, arapski, persijski, indijski. U Muzeju se istraživala biologija, matematika, medicina, astronomija, geografija, istorija, filologija.

Upravnici biblioteke bili su: geograf i matematičar Eratosten, filolog Aristofan iz Bizanta, astronom Aristarh, gramatičar Zenodot iz Efeza.

Prvi spomenuti među njima, Eratosten, poznat i kao otac Geografije još je u 3. veku p.n.e. pomoću uglova koji bacaju senke štapova, zaključio da je ona okrugla i izračunao njen opseg. Neka od njegovih saznanja su i udaljenost Zemlje od Meseca i od Sunca, sve s jako malim odstupanjima.

Rezultat njegovog istraživanja značio je da je poznati deo Zemlje puno manji od nepoznatog. Eratostenu nisu verovali i sledećih 15 vekova ljudi su živeli u uverenju da je Zemlja otprilike tri puta manja nego što jeste.

Uništenje biblioteke

Tokom rimskog građanskog rata 47. veka p.n.e. Cezar je dao zapaliti egipatsku flotu u luci, a vatra se proširila i na biblioteku. Veći je deo uništen, ali kasnije je fond popunjen svicima iz Pergamske biblioteke.

Još jedno uništenje dogodili se 270. Kada je rimski car Aurelijan uništio glavni deo tokom vojne kampanje. No manja biblioteka ostala je netaknuta.

Godine 391. rimski car Teodozije I. naredio je zatvaranje svih poganskih hramova u Carstvu, usled čega je agitacijom patrijarha Teofila srušen Serapisov hram i uništena biblioteka.

Iz tog vremena poznata je velika naučnica Hipatija, čiji spomenik unutar moderne biblioteke prikazuje svu njenu moć i tragediju.

Bila je kći matematičara Teona iz Aleksandrije. Bila je pristalica Platonove filozofije, a oko 400. godine postala je upravnica filozofske škole u Aleksandriji. Oko nje okupljali su se nehrišćanski filozofi u Aleksandriji, privučeni njenom inteligencijom, elokvencijom, skromnošću i lepotom. Za vreme progona cara Teodozija II. napali su je hrišćani, pripadnici aleksandrijskog patrijarha Ćirila. Izvukli su je iz njenih kola, svukli je do gola i odvukli do oltara, gde su je raskomadali i zatim spalili njene ostatke.

Retki rukopisi ostali su sačuvani da bi i oni bili spanjeni tokom arapske invazije 642, uz tvrdnju da se kose s učenjem Kurana.

Da hrišćani nisu zapalili biblioteku, do Aleksandrije bi se već mogli teleportovati. Da hrišćani nisu zapalili biblioteku, putovali bismo intergalaktičkim brodovima, ulazili u daleke kosmičke luke udaljene sto svetlosnih godina. Tamo bismo susretali bića čudnih oblika glave i udova. Različita od nas. Možda bismo zajedno pili zelenu opojnu tekućinu? Divili bismo se njihovim snažnim i elegantnim ženama s dve glave. Prepričavali bismo priče prijateljima i deci, rođacima i susedima. Jedan deo bi izmislili i nalepili ga uz isečak istrgnut iz stvarnosti. Razgovarali bismo o tim vanzemaljcima kao o čudacima kojih se treba plašiti, a svemir bi bio prostrano, strašno i nemo more.

Nova biblioteka

Iako građa nove biblioteka nema veze sa antičkom građom, a niti s antičkom zgradom, sama činjenica da se nalazi u Aleksandriji, i kako kažu na istom mestu one antičke, daje dovoljnu težinu da se tom spomeniku poklonimo kao zajedničkom kulturnom dobru.

Ideja o izgradnji biblioteke datira iz 1970-ih, a dovršenje gradnje i konačno otvaranje dogodilo se 2002.

Glavna zgrada dizajnirana je u obliku Sunca koje je nedovršeno, kao što je nedovršeno i ljudsko znanje. Glavni prostor za čitanje proteže se na 70.000 metara kvadratnih, na 11 sprata i čini najveći jedinstveni prostor za čitanje na svetu. Biblioteka ima kapacitet za 8 miliona knjiga, ali za sad nije popunjen ni do pola.

Krovna konstrukcija, napravljena od stakla i metala, okrenuta je prema izlazećem suncu na istoku, a na okolnoj površini od sivog granita ispisani su tekstovi brojnih naroda sveta. Kako bi se dodatno osigurala čvrstoća cele zgrade izrađeni su 12-metarski temelji. Unutrašnjost velike središnje čitaonice ukrašena je sa šest stotina stubova koji su dizajnirani u obliku staroegipatskih hramskih stubova. Prirodno sunčevo svetlo prodire kroz staklenu kupolu što daje poseban doživljaj u biblioteci.

Novoizgrađeni kompleks Bibliothecae Alexandrine više je od obične biblioteke. On obuhvata središnju biblioteku u kojoj se trenutno čuva nekoliko miliona knjiga; Internet centar i arhiv; šest specijalizovanih biblioteka: za audio-vizualne materijale, decu, mlade, mikrofilmove, retke knjige i posebne zbirke; tri muzeja: Muzej starina, Muzej rukopisa, Muzej nauke; Planetarijum; Exploratorijum za dečje izložbe; dve stalne izložbe; šest art galerija za privremene izložbe i centar za konferencije koji može primiti nekoliko hiljada ljudi. Kao sastavni dio aleksandrijske biblioteke čini sedam istraživačkih instituta za rukopise, dokumentaciju baštine, kaligrafiju i pismo, informacione nauke, sredozemne i aleksandrijske studije, umetnički centar, naučna istraživanja i centra za rasprave. Središnja biblioteka namenjena je svim čitaocima i istraživačima starijim od osamnaest godina. Biblioteka za mlade namenjena je uzrastu od šest do dvanaest godina.

Izvor:

Hrvoje Ivančić