Aristotel je znao da sva ljudska bića žele biti srećna i da traže sreću. Zašto sreća? Aristotel (394-322. p.n.e.) zaključio je da nijedna osoba ne bira namerno biti nesrećna. Ako je tako, onda ljudi žele biti srećni. Potraga za srećom podstiče nas da razmislimo kakvih vrsta sreće ima, i postoji li njihov logičan redosled.

Čitajući grčke i novije hrišćanske pisce možemo primetiti da postoje četiri razine (stupnja) sreće. Možemo ih opisati na sledeći način (od niže prema višoj):

1. Laetus: Sreća u stvarima. “Vidim ovu hranu, jedem ovu hranu, to mi godi, srećan sam.” Ova vrsta sreće temelji se na nečem izvanjskom, kratkotrajna je, a kad promislimo, uviđamo da je prava sreća ipak nešto više.

2. Felix: Sreća u uspoređivanju. “Ja imam više toga-i-toga od drugih.” “Ja sam bolji u tome-i-tome od drugih.” Ova vrsta sreće proizlazi iz takmičenja sa drugim osobama. Vidimo se onakvim kakvim se uspoređujemo s drugima. Ta se pojava može nazvati igrom uspoređivanja. Takva sreća je nepostojana, a ako nakon uspoređivanja ispadnemo gubitnici, postanemo nesrećni i osećamo se bezvrednim. Bespoštednom borbom za sreću ljudi ugnjetavaju druge. Većina ljudi misli da svet ne bi bio ugodno mesto za život ako bi u njemu živeli samo ljudi koji sreću shvataju na ovaj način.

3. Beatitudo: Blaženstvo. Sreća koju osećamo kad vidimo dobro u drugima i kad činimo dobro drugima. Radi se zapravo o uvažavanju drugih. Ova vrsta sreće suprotna je prethodnoj. Ne možemo se stalno takmičiti s drugima i u isto im vreme činiti dobro, i videti dobro u njima. Većina ljudi više bi voljela živeti u svetu (zajednici, porodici, vezi) usmerenom prema traženju ove vrste sreće nego u svetu utemeljenom na prethodnoj vrsti. Ova je vrsta sreće uzvišenija od te vrste. Problem kod ove vrste je taj da je ona bez izuzetka ograničena. Ne možemo nekome biti baš sve u životu. Jedno od nas će jednom umreti, i ako sreća jedne osobe zavisi isključivo od druge osobe, ona s drugom osobom i umire. “Mora postojati nešto više.”

4. Sublime beatitudo: Najviše blaženstvo. Ovu vrstu sreće najteže je opisati. Obuhvata težnju za ispunjenost srećom – ispunjenost dobrotom, lepotom, istinom i ljubavlju. U ovoj su kategoriji stvari koje ne možemo postići sami.

Ova potraga za ispunjenosti isprepletena je s traženjem drugih vrsta sreće. Pri tome moramo imati na umu da u sukobu između treće i druge vrste sreće, ako u ovoj kategoriji želimo dosegnuti transcendentalije, mora pobediti treća.

Istina, lepota i dobrota neke su od transcendentalija. Vredi zapamtiti da sve religije imaju određeni koncept koji za njih predstavlja savršenstvo i ispunjenost, kao i prikaze situacija koje nas udaljavaju od stanja ispunjenosti (greh, požuda, iluzije itd.), i rešenja za te situacije.

Hrišćani veruju da Bog nije samo Stvaratelj svemira, nego i Onaj čija nas milost drži na životu. Jedna od postavki hrišćanstva jeste da stvaranje, ali i svako stvorenje, ima svoje značenje i smisao. Suština Boga jeste ljubav, i to je razlog Božjeg utelovljenja u Njegovom sinu, Isusu Hristu. Samo je u Isusu Bog savršen, i za kršćane je najveća sreća odnos s Bogom preko Isusa (molitvom, izvršavanjem zapovedi itd.), koji je nadvladao greh – odvojenost od Boga.

Hršićani veruju da je ispunjenost blaženstvom (gledanje Boga – savršenosti – licem u lice) nešto čemu težimo u životu, ali u čemu ćemo u potpunosti uživati tek nakon smrti. U retkim trenucima vidimo naznake uzvišene naravi lepote, istine i dobrote, i to u umetnosti, u prirodi, ili pak kad smo voljeni, ili kad volimo. Takva su iskustva duboka i teško ih je izraziti rečima. Treba celoga života biti otvoren, iskren, dobro živeti i dobro voljeti da bismo se ostvarili u svim kategorijama četvrte razine sreće. Život je sam po sebi dar – tako kaže hrišćanska tradicija.

Predivno poređenje o prelazu s druge na treću razinu sreće imamo u slavnoj priči o Skrudžu iz “Božićne priče” Čarsa Dikensa. Skrudž je ispočetka bio na drugoj razini. Iako je bio uspešan u poslu, bio je nesrećan. Strah od smrti i odsustvo sreće podstakli su ga na dela vezana uz treću razinu – pomaganje porodici Cratchett i drugim ljudima, pomirenje s nećakinjom. Njegova sreća rezultat je prelaza s gorčine na zahvalnost. Pre je odbijao samom sebi postaviti pitanja o smislu i značenju, bitna za četvrtu razinu sreće.

Pitanja kao što su: “Zašto sam ovdje”, “Kako biti srećan”, “Zašto postoji patnja” usko su povezana sa smislom, značenjem i transcendentalijama, i nauka nema odgovore na njih. To su pitanja upravo za religiju – u smislu nečega čemu smo posvećeni (religio=biti nečemu posvećen) – i filozofiju, čiji je predmet ljubav prema mudrosti. Augustin ovu potragu opisuje sintagmom fides quaerens intellectus – “vera traži razumevanje”.

Izvor:

Bitno.net

CERC