KELTI (1. deo)

U srcu Evrope živeo je narod koji nikada tokom svoje istorije nije imao državu a uprkos tome je imao uticaja na prostoru od Britanije do Male Azije te bio izuzetno značajan zbog svoje zaostavštine. Ostavio je svoje tragove u raznim geografskim nazivima, običajima, tradiciji i kulturi. To su Kelti: narod koji za sobom nije ostavio pisane tragove, o kojima znamo posredstvom drugih, a koji i danas izaziva oduševljenje i tera mnoge na razmišljanje bilo da su istoričari ili pasionirani istraživači, koji vole da zavire u misteriozno i tajanstveno. Pokušaću da nas uvedem u keltski svet, u svet druida, u svet magije i misterije i da razobličim sliku o njima kao varvarima, kako su ih obično nazivali premda taj naziv ni malo nisu zasluživali.

Kao što sam napisao, Kelti za sobom nisu ostavili pisani trag. To ne znači da nisu imali pismo. Imali su. To pismo o kome ću detaljnije pisati nije služilo za beleženje događaja ili za zapisivanje drugih stvari, iz kojih bi mi mogli izvući podatke o njima.
Vesti o Keltima dobijamo posredstvom Grka, koji su ih nazivali varvarima, a tu praksu su od Grka preuzeli novi osvajači: Rimljani. Neupućeni u istoriju bi odmah imali pred sobom sliku nekih divljaka zbog tog termina. Stvar je u tome da su Grci sve one koji nisu bili Grci ili Heleni nazivali varvarima. Druga stvar je u tome da protivnik svog neprijatelja želi da predstavi u što gorem svetlu, a u duhu toga da istoriju pišu pobednici, da bi opravdao svoje postupke ili često nedela nad njima. Kelti možda kao ljudi nisu bili prefinjeni. Možda su bili sirovi, svojom pojavom drugačiji od ljudi grčko – rimskog sveta obučenih u fine tunike. Da li samo zbog toga zaslužuju da se nazaivaju Varvarima?
Njihova prapostojbina je u centralnoj Evropi, na prostoru između današnje istočne Francuske, Češke, i zapadne Švajcarske. Centar im je bio u gradu Latenu, pa se najstariji period njihovog postojanja naziva Latenska kultura. Kelti pripadaju indo – evropskoj grani naroda. O njima prve vesti saznajemo preko grčkog istoričara Herodota, koji ih spominje prilikom nabrajanja četiri najpoznatija varvarska naroda: Libijci, Persijanci, Skiti i Kelti. Do prvih kontakata između ove dve civilizacije; grčke i keltske, dolazi oko 600. godine pr. n. e., kada su Grci osnovali na obalama južne francuske svoju koloniju, današnji Marselj ili tada Masiliju.
Šta je dovelo do toga da se ukrste putevi dva naroda? Trgovina. Kelti su od Grka kupovali vino o čemu govore nalazišta grčkih amfora za vino.
Tragajući za novim predelima, željni novih iskustava i prostranstava, oni prelaze Alpe i dolaze u dodir sa još jednim drevnim narodom, Etrurcima a i s Rimljanima koji su ih već tada nazivali Galima. Kelti su držali večni grad pod opsadom sedam meseci i tada se pojavljuje priča o Junoninim guskama (posvećene boginji Junoni) koje su spasile Rim od propasti. Rimljani su se povukli na svoj brežuljak Kapitol. Kelti su se tokom noći, kako je pisao Tit Livije kasnije, prišunjali na brdo što je uzbudilo guske koje su svojim gakanjem izazvale uzbunu među rimskom vojskom, kojom je komandovao Marko Manlije koja je uspela su da odnesu pobedu nad Keltima u toj bici. Mir je dogovoren isplatom hiljadu zlatnih funti keltskom vojskovođi  Brenu. Tada je i nastala čuvena rečenica Vae victus – Teško pobeđenima.Od tog momenta počeće keltska ekspanzija po celoj Evropi. Oni će zauzeti prostor od Britanije do Male Azije. Oni su i naselili prostor Srbije, gde su ostali poznati pod imenom Skordisci. Ovaj termin je nastao od Skordus planine tj. Šar planine.

Kako su živeli Kelti? Njihov život je najbolje i najživopisnije opisao Diodor sa Sicilije. On je pisao da su Kelti u najstarijem periodu živeli u kućama okruglog oblika, u kojima se vatra održavala celog dana jer bi se njeno gašenje smatralo sramotom. Diodor ih je opisao kao visoke, sa vlažnom i belom kožom dok im je kosa svetla ne samo prirodno već i zbog posebne nege. U kosu su utrljavali krečno mleko što je činilo kosu debljom. Na primer, u Škotskoj su se Kelti mazali po telu, naročito po licu pa su dobili naziv Pikti. Diodor je zapazio da kod Kelta, ljudi plemenitog porekla puštaju brkove, a zbog njihove dužine im često ostaju ostaci hrane na njima. Prilikom jela nisu sedeli na stolicama već na zemlji prekrivenoj vučijim krznima. Imali su običaj da strance pozivaju na gozbe ne pitajući ih ni ko su ni šta su.

KELTI (2. deo)

Kao što sam napisao, prapostojbina Kelta je srce Evrope – centralni deo Evrope. Ovaj deo posvetiću verovanju drevnih Kelta i moraćemo zajedno da se vratimo hiljadama godina duboko u prošlost. Moraćemo da se pozabavimo nekim pitanjima iz domena istorije religije. Ta Evropa nije ni malo slična onoj kakva je danas. Stari kontinent je bio krcat šumom, zelenilom. U najstarije doba kako su se razvijali odnosi u društvu tako se razvijala religiozna misao. Svako se sigurno nekad zapitao kako je čovek počeo da veruje i zašto je počeo da veruje?

U tom najstarijem periodu kada čovek nije bio u mogućnosti da objasni sebi neke pojave i dešavanja bio je prinuđen da ih pripiše delovanju moćnih, natprirodnih sila. Te sile su mogle jedino da se umilostive određenim ritualima u određenim trenucima. I, tako je čovek načinio temelj religioznom životu.
U toj prvobitnoj eri čovek je bio okružen izvorima, rekama, jezerima, kamenjem, biljakama i životinjama. Čovek se poistovećivao sa tim svojim okruženjem što dovodi do pojave Totemizma kao nastarijeg oblika religije. Totemizam predstavlja misterioznu vezu između grupe ljudi sa njihovim zamišljenim ili stvarnim praroditeljem, to je mogla biti životinja, biljka…itd. Totemizam se ne pojavljuje samo kod Kelta.
Setimo se priče iz istorije kako je Romula i Rema odgajila vučica. Totem je tvorac. Na osnovu takvog razmišljanja i verovanja Kelti su verovali da određene sile obitavaju u stvarima oko njih; kamenju, rekama, jezerima, drveću, posebno hrastovima koje je za Kelte bilo sveto drvo; u svemu što je činilo njihovo okruženje.

Hrast je bio posvećen vrhovnom keltskom bogu Dagdi. I tada je bio simbol snage i otpornosti. Posrednici između materijalnog i spiritualnog sveta, oni koji su znali tajne bogova i njihove želje, bili su sveštenici – Druidi. Hrast i danas igra veliku ulogu u religioznom životu. Svečanim unošenjem mladog Hrastovog drveta počinje obeležavanje najradosnijeg praznika- Božića. Kod Hrišćana pravoslavne konfesije Hrast se i danas koristi tokom dočekivanja Božića, kada se od njega pravi velika vatra ( bonfire ) na otvorenom prostoru. Vatra bi trebala prema verovanju da utiče na Sunce u vreme kratkodnevnice. Hrastovo drvo daje najjaču toplotu.
Prema predanju Hrast je unet u pećinu u kojoj se rodio Hristos da ugreje dete i Bogorodicu. Drvo predstavlja Hrista koji u čoveku budi plamen ljubavi prema dobru. Lomača ima ulogu teranja zlih sila. U tom najstarijem periodu Kelti su praktikovali prinošenje ljudskih žrtvi natprirodnim silama.
Hramovi Kelta bili su gajevi i šumski proplanci. U prirodi na otvorenom prostoru čovek je najbliže bogu. Tu se susreću ljudsko i božansko.

Imela ili (Viscum album) je zimzeleni grm kog su poštovali Kelti. Verovali su da ova biljka ima magične moći. Sekli su je isključivo zlatnim srpom. Verovalo se da može vaskrsnuti mrtve. Imela se opet pojavljuje i u sadašnjosti, opet prilikom praznovanja Božića. Običaj je da se kači iznad ulaznih vrata da bi prizvala goste. Takođe postoji verovanje da kad se dvoje poljube pod imelom da se rađa besmrtna, večna ljubav.

Koje su datume najviše poštovali Kelti, a da se i danas praznuju?

Samhejn (Samhain) obeležava kraj žetvene sezone i poljskih radova. To je početak zime i tamnije polovine godine. Datum je povezan sa kratkodnevnicom. Samhejn je padao na prelazu u noći između 31. oktobra i 1. novembra. Te noći bi se otvarale kapije drugog sveta i tada je bilo moguće da živi komuniciraju sa mrtvima. Nije li to povezano sa odumiranjem prirode u poznu jesen?
I danas se tim datumom odaje počast mrtvim dušama. Na zapadu deca prerušena u razne kostime idu od kuće do kuće skupljajući slatkiše.

Beltejn (Beltane) je prvi dan maja meseca. Njime se obeležava početak leta, početak sezone rada na poljima, buđenje prirode iz zimskog sna. Povezan je sa dugodnevnicom. Njemu je posvećen ritual plodnosti.
Danas, u svetu 1. maja proslavljamo praznik rada. Odajemo počast radu.
Kasnije, sa razvojem društva, društvenih odnosa i kada Totem, praroditelj postaje Bog pojavljuju se razna keltska božanstva. Glavnu ulogu u magijskim ritualima imaju sveštenici- druidi. Druidi su bili čuvari mudrosti i tradicije. Bili su upoznati sa astrologijom, prirodnim naukama, biljnim lekovima i plemenskim pravom. Drudi nisu ostavljali pisane tragove o svojoj nauci. To su činili iz nekoliko razloga. Prvo, nisu hteli svima da otkrivaju svoje mudrosti, drugo, time su možda vežbali svoju memoriju i prenosili znanje usmenim putem davajući mu još veću mističnost. Druidi su se koristili posebnom vrstom pisma koje je služilo samo u magijske svrhe. To pismo se zove Ogam.

Kao što je istorija pokazala sve ima svoj početak i svoj kraj. Tako i postojanje Kelta. Iako Kelti danas pripadaju istoriji slika o njima i znanje o njima je i dalje živo. Povlačeći se iz Evrope pred drugima došli su u Englesku. To je vreme kad svet paganizma i politeizma zamenjuje novi svet vere u jednog Boga. Jedna civilizacija se gasila pred drugom. Ipak, i dalje živi duh Kelta. Sveti izvori Kelta koji isceljuju postali su sveti izvori kod Hrišćana. Paganske bogove zamenili su sveci, a obredi su preživeli vreme i pomešali se sa novim običajima. Na temelju drevnog hrama sagrađen je novi.