I mislim: kako je dobro što smo stvoreni ovakvi,
Što smo siromasi, sami, tankog zdravlja, i neugledni,
Bez ičeg privlačnog za ostale ljude;
I što možemo (besprimerna, dragocena milosti!) tako često
Da zamislimo i oživimo duhom svaku lepotu
I svako dobro ove zemlje i neslućenih drugih svetova.
A za jad, muku i bol ne prestajemo da tražimo smisao
I razlog. Pa i kad ne uspemo u tom mi nalazimo uvek
Pokornost i sažaljenje.

Izvor:

http://www.poezijasustine.rs/ivo-andric/i-mislim