Jesenjin važi za jednog od najboljih i ujedno najomiljenijih pesnika Rusije. Zbog porekla sa sela, on je sebe smatrao „pesnikom sela“, i u mnogim svojim delima bavio se životom na selu. Rođen je u selu Konstantinovo u Rjazanjskom regionu, 1895. Počeo je da piše poeziju sa devet godina. Kao vunderkind, preselio se u Moskvu 1912. i počeo da radi kao lektor u izdavaštvu i da paralelno pohađa studije na Moskovskom državnom univerzitetu. Godine 1915, preselio se u Sankt Peterzburg, gde je upoznao pesnike Aleksandra Bloka, Sergeja Gorodetskog, Nikolaja Kljujeva i Andreja Belog. Uz njihovu pomoć, Jesenjin je izgradio svoju poetiku i postao poznat u književnim krugovima.

Od 1922. do 1923. bio je oženjen američkom plesačicom Isidorom Dankan, koju je pratio na turnejama. Neobično je bilo to da on nije govorio strane jezike, dok ona je znala samo nekoliko desetina reči ruskog. Kao posledica alkoholizma, Sergej je stekao loš glas zbog vandalizma po hotelskim sobama. Očaji pijanstva vidljivi su u njegovim pesmama iz ovog perioda. Brak sa Isidorom nije dugo trajao, tako da se 1923. vratio u Moskvu.

Jesenjin je bio u braku ukupno pet puta. Prvi i drugi brak je bio sa Sinaidom Rajh, sa kojom je imao dvoje dece. Imao je i dvoje vanbračne dece (jedno od njih je bio poznati matematičar i disident Aleksandar Jesenjin Volpin). Posle Isidore Dankan, oženio se mladalačkom simpatijom Galinom Belislavskajom, a kasnije Sofijom Tolstajom, unukom Lava Tolstoja.
U početku, Jesenjin je podržavao Oktobarsku revoluciju, međutim kasnije se razočarao njenim posledicama.

Veliki broj njegovih dela bio je zabranjen u Sovjetskom savezu, naročito u vreme Staljina. Poslednje dve godine Jesenjinovog života su bile pune pijanstva i lutanja, ali je u tom periodu napisao neke od svojih najboljih pesama. Jesenjin se obesio u sobi lenjingradskog hotela „Angleter“ (Angleterre). Postoji sumnja se da je to bilo ubistvo po nalogu agenata zvanične vlasti. Imao je 30 godina. Galina Belislavskaja ubila se na Jesenjinovom grobu godinu dana kasnije.

 Njegove najpoznatije pesme:

Ti me ne voliš i ne želiš me više

Ti me ne voliš i ne želiš mene,
Zar lep ja nisam tebi ni malčice?
Stavivši ruke, strašću ukocene,
Na moja ramena, ne gledaš mi lice.

Ja ti se,curo, kezim osećajno,
Ti ne znaš sa mnom ni nežnost ni muke.
S koliko si ih se milovala tajno?
Čije sve usne pamtiš? Čije ruke?

Znam, oni nisu ni takli tvoj oganj,
Prošli su samo kraj tebe ko seni.
Ti si već sela na kolena mnoga,
A sad u krilu sediš, gle, i meni.

Pa neka bude, ti oči zaklopi
I misli sada o drugome nekom,
Od ljubavi se, znaj, ni ja ne topim,
Tonuć u nečem dragom i dalekom.

Ne, ovaj zanos sudbinom ne zovi,
Nije to plamen moćni i prodirni.
Slučaj nas spojio, i slučaj će novi
Nas rastaviti, uz moj osmeh mirni.

Po svome putu i ti ćeš da kreneš
Da svetom raspeš nevesele dane.
Nemoj da diraš samo neljubljene,
Nemoj da mamiš još nerasplamsane.

Kad o ljubavi ti u večer letnju
Sa drugim počnes mudru priču vesti,
Možda ću i ja da krenem u šetnju,
I na ulici opet ću te sresti.

Tad, naklonivši se skoro neprimetno,
Pripijena k drugom, drhtava ko list,
„Dobro veče!“ ti ćeš reći meni setno,
A ja ću kazati:“Dobro veče, miš.“

I ničim nećeš mir duše da zbrišeš,
Ničim drhtaje u njoj da pokrećeš.
Ko je ljubio, taj ne ljubi više,
Ko izgore, njega zapaliti nećeš.

PESMA O KERUŠI

Jutros rano gde strn šumi, lupka
gde se beli trska u guguti
sedmoro je oštenila kučka
sedmoro je oštenila žuti

Do u sumrak grlila ih nežno
i lizala niz dlaku što rudi,
i slivo se mlak sok neizbežno
iz tih toplih materinskih grudi.

A uveče, kad živina juri
da zauzme motke, il’ prut jak,
izišo je tad domaćin tmuri
i svu štenad potrpo u džak.

A ona je za tragom trčala,
stizala ga, kao kad uhode…
I dugo je, dugo je drhtala
nezamrzla površina vode.

Pri povratku vukuć se po tmini
i ližući znoj s bedara lenih,
mesec joj se nad izbom učini,
kao jedno od kučića njenih.

Zurila je u svod plavi, glatki,
zavijala bolno za svojima,
a mesec se kotrljao tanki
i skrio se za hum u poljima.

Nemo, ko od milošti il’ sreće,
kad joj bace kamičak niz breg,
pale su i njene oči pseće
kao zlatni sjaj zvezda u sneg.

PEVAJ, PEVAJ!

Pevaj, pevaj! Na kletoj gitari
prsti tvoji igraju i kruže.
Zagrcnuo bih se u dimu i jari,
moj poslednji i jedini druže.

Nek ti oči na grivnu ne sleću,
nit na svilu što blista beskrajno.
Tražio sam u toj ženi sreću,
a propast sam našao slučajno.

Nisam znao da ljubav duboka –
zaraza je, da je kuga … strela.
Prišla je i zaklopljena oka
banditu je pamet oduzela.

Pevaj, druže, nek se vrate dani
i negdašnje naše zore plam.
Nek poljupcem ona druge hrani,
preživelo đubre, divni šljam.

Ah, zastani! neću da je diram.
Ah, zastani! ne kunem je ja.
Daj mi da ti o sebi zasviram
na debeloj žici koja sja…

Blista mojih dana kube jasno,
u duši je još zlato starinsko.
Mnoge cure ištipo sam strasno,
mnoge žene u uglu sam stisko.

Na zemlji je još istina živa,
opazih je i ja detinjim okom:
ližu kučku dok joj se sok sliva
svi psi redom, na juriš i skokom.

Ljubomoran – zar da sam na tebe?
Zar ovakvog da me snađe jad?
Naš je život – postelja i ćebe
Naš je život – poljubac i pad.

Pevaj, pevaj! Ruke neka mašu:
kobni zamah – kobi će doneti…
Čuj … nek idu svi u … pivsku flašu…
Nikad, druže, ja neću umreti.

PISMO MAJCI

Još si živa, ti starice moja?
Živ sam i ja. Pozdravljam te, znaj!
Nek se zari kolibica tvoja
i nad njome neizrečni sjaj.

Meni pišu, da tajeći zebnju
brižna tužiš za mnom svaki dan,
da izlaziš na drum ko u šetnju,
uvijena u stari kaftan.

Da u plavom sutonu te muči
često ista i slika i kut –
tobož da me u kafanskoj tuči
udario nož sred srca ljut.

Ništa, majko! Smiri se iz tija,
To je grozno bunilo, jad nem,
Nisam tako očajna bekrija
da ne vidim tebe, a da mrem.

Kao nekad, ja sam i sad nežan
i jedino sanjam sve o tom
da me prođe jad, crn, neizbežan,
i da što pre dođem domu svom.

Vratiću se kad olista granje
naše bašte, kada bukne sve.
Ne budi me ti tad u razdanje
ko no osam leta što si pre.

O, ne budi odsanjani šumor,
ne uzbuđuj to što se ne zbi, –
odveć rani gubitak i umor
pruži meni život što ne bdi.

I ne uči da se moli. Brajko,
k starom nema povratka, pa kraj.
Ti jedina radost si mi, majko,
i jedini neizrečni sjaj.

Zaboravi ti na svoju zebnju,
i ne tuži za mnom svaki dan.
Ne izlazi na drum ko u šetnju,
uvijena u stari kaftan.

OSPI HARMONIKO

Ospi, harmoniko. Dosadno… mrsko…
Sviraču, ko vali, prst za prstom vri.
Pij sa mnom,o krastava kučko,
Pij sa mnom ti.

Izljubili su te, izakali-
Do iznemoglosti te.
Što sevaš očima plavim, upalim?
Zar hoćeš po njušci, bre?

Za vrane u bašti već si dozrela
Da ih plašiš, zle,
Džigerice ti si meni pojela
Do kraja, sve.

Ospi, harmoniko. Ospi sitno samo
Pij, akrepu, pij.
Više bih voleo tu sisatu, tamo-
Gluplja je neg’ ti.

Međ ženama meni ti nisi prva…
O, takvih je tma,
Al’ ko ti što si, uz takvog strva
Prvi put sam ja.

Što bolnije, krici zvučniji izleću,
Čas tu, čas tamo, zvuk nag.
Al’ da ubijem ja sebe neću,
Nek te nosi vrag.

Prema vašem psećem čoporu svačijem
Vreme je da se ophodimo svi…
O, draga moja, ta ja suze lijem,
Oprosti mi… oprosti mi ti…

ŠTO SAM? KO SAM?

Što sam? Ko sam? Ja sam samo sanjar,
čiji pogled gasne u magli i memli,
živeo sam usput, ko da sanjam,
kao mnogi drugi ljudi na toj zemlji.

I tebe sad ljubim po navici, dete,
zato što sam mnoge ljubio, bolećiv,
zato usput, ko što palim cigarete,
govorim i šapćem zaljubljene reči.

„Uvek“ i „ljubljena“ i „upamtit ću“,
a u duši vazda ista pustoš zrači;
ako dirneš strast u čovekovu biću,
istinu, bez sumnje, nikad nećeš naći.

Zato moja duša ne zna što je jeza
odbijenih želja, neshvaćene tuge.
Ti si, moja gipka, lakonoga breza,
stvorena i za me i za mnoge druge.

Ali, ako tražeć neku srodnu dušu.
vezan protiv želje, utonem u seti,
nikad neću da te ljubomorom gušim,
nikad neću tebe grditi ni kleti.

Što sam? Ko sam? Ja sam samo sanjar,
čiji pogled gasne u magli i memli,
i volim te usput, ko da sanjam,
kao mnoge druge na toj zemlji.

LISICA
A. M. Remlaovu

Na razmrskanoj nozi se dovukla,
Uklupčila se kraj rupe i brega.
A krv je ko tanka brazda okrugla
Sanjivo lice delila od snega.

Još je nazirala pucanj kroz dim ljuti,
I vila se šumska putanja u oku.
Iz žbunja je vetar kosmati i kruti
Raznosio sitne sačme kišu zvonku.

Kao žunje, nad njom magla se je vila,
Bilo je crveno vlažno veče pozno.
Nemirno se glava dizala i krila
I jezik na rani ledio se grozno.

Žuti rep, ko požar, u sneg je upao,
Ko kuvana mrkva usna je otekla …
Širio se inja i sačme dah zao,
A krv, vrh čeljusti, curila je, tekla.

SVE ŠTO ŽIVI OŽILjAK IMA

Sve što živi ožiljak ima
još iz detinjstva, poseban, ran.
Da nisam pesnik, ja međ svima
bio bih hulja i lopov znan.

Mršav i rasta odveć malena,
međ decom bio sam uvek heroj,
često, često nosa razbijena
vraćo sam se pod krov svoj.

Uplašenoj majci, kad pred nju banem,
reč ceđahu usne krvavo-tmaste:
«Ništa, de! Spotakoh se o kamen,
a već sutra sve će da zaraste.»

Pa i sada, kada se bez traga,
onih dana krv vrela smirila,
nespokojna neka drska snaga
na poeme moje se izlila.

Na već zlatne literarne hrpe;
i u svakom retku što se vije
ogledaju se nekadanje crte
kavgadžije, nemirka, delije.

Ko i nekad imam hrabrost mušku
al nov korak moj se drukče sluša…
Dok mi nekad razbijahu njušku,
sada mi je sva u krvi duša.

Ne velim više majci okrvavljen,
već tom šljamu što cereć se raste:
«Ništa, de! Spotakoh se o kamen,
a već sutra sve će da zaraste.»

DO VIĐENjA DRUŽE, DO VIĐENjA

Do viđenja, druže, do viđenja.
Dragi moj, u mojim si grudima.
Urečeni sastanak obećava viđenja,
Obećava novi susret ljudima.

Do viđenja, druže, bez stiska, reči kleti,
Ne tuži i bolno ne mršti povije –
U ovom životu nije novo mreti,
Al ni živet, bogme, nije najnovije.

nazad na: pesme vrh strane

CRNI ČOVEK

Prijatelju moj, prijatelju moj,
Bolestan sam mnogo, mnogo!
Sam ne znam otkuda dođe ovaj bol.
Valjda što vetar pišti nad pustim poljima,
Vetar iznemogo,
Il što ko on šumu u septembru,
Pustoši mozak – alkohol.

Glava moja maše ušima,
ko krilima ptica bleda.
Na vratu su joj noge
Što gube sve više moć.
Crni čovek
Crni, crni,
Crni čovek
Na krevet mi seda,
Crni čovek mi ne da –
Da zaspim svu noć.

Crni čovek
vuče prstom po odvratnoj knjizi
I, mrmljajuć nada mnom
Ko nad umrlim monah,
Čita mi život
O probisvetu i nekoj kulizi,
Zadajuć duši tugu i strah.
Crni čovek,
Crni, crni!

„Počuj, počuj –
Mrmlja mi i veli –
Mnogo je u knjizi
misli bez mana.
Taj čovek je
Živeo u zemlji
Najodvratnijih
Hulja i šarlatana.

U decembru, u zemlji toj
sneg je đavolski čist,
I mećave počinju,
Prela, bez jeda.
Bio je taj čovek avanturist
Veliki
I prvog reda.

Bio je divan,
uz to poeta,
Mada s nevelikom
Al ozbiljnom snagom,
I neku ženu
Od preko četeres leta
Zvao je laficom
I svojom dragom.

Sreća je – zboraše on –
Veština uma i ruku.
Sve nevešte duše
Nesrećne su, ko cvetovi,
ne mari ništa
što veliku muku
zadaju skrhani
i lažni gestovi.

U oluji, u buri,
Kraj nedaća svih,
Uz teške gubitke
I uz tugu kletu
Biti nasmejan, prirodan i tih,
Najveća je umetnost na svetu.“

„Crni čoveče!
Dosta. Kakva šala!
Ne zabadaj svud nos,
I zato ne presedaj!
Našto mi život
Pesnika od skandala!
Drugom ti to brajko,
čitaj i pripovedaj.“

Crni čovek me gleda,
Uporno pogled mu kulja.
Već je i skrama plava
tiho na oči pala –
Ko da mi reći želi
Da sam lopuža, hulja,
Koja je nemilosrdno
Nekoga opljačkala.

***********************

Prijatelju moj, prijatelju moj,
Bolestan sam mnogo, mnogo!
Sam ne znam otkuda dođe ovaj bol.
Valjda što vetar pišti nad pustim poljima,
Vetar iznemogo,
Il što ko on šumu u septembru
Pustoši glavu – alkohol.

Noć, puna mraza.
Raskršća pokoj gluv.
Sam sam kraj okna,
Ne čekam ni gosta, ni druga.
Svu ravan pokrio
Krečnjak prtinast, suv,
I drveta, ko konjanici,
U vrtu stoje sred kruga.

A negde ptica plače,
Noćna, zloslutna, bleda.
Drveni vitezi seju
Kopitom topot lak.
I opet onaj crni
U naslonjaču mi seda,
Podignuv svoj cilindar
I zabaciv nemarno frak.

„Počuj, počuj! –
Krklja mi u lice i klima,
I naginje se
Sve više, pogledom prati –
Ne videh nikoga dosad
Međ podlacima
Da tako nepotrebno
Od nesanice pati.

Ah, recimo, grešim!
Jer mesečina je „bona“.
Zar još dodati nešto
Svetu sna, uz mimiku?
Možda će, okruglih bedara,
Tajno doći „ona“,
Da joj čitaš svoju
Trulu i tešku liriku?

Ah, volim pesnike!
Divan svet i svita,
U njima uvek nalazim
Romane znane i bolne –
Kako čupavoj studentkinji
Dugokosa rita
Priča o svetovima,
Dršćuć od strasti polne.

Ne znam, ne pamtim
U jednome selu,
Možda u Kalugi,
Rjazanu, snu, javi
Življaše mališan
U kući seljačkoj
Žutih vlasi
I očiju plavi…

I porastao je,
Uz to poeta,
Mada s nevelikom,
Al ozbiljnom snagom,
I neku ženu
Od preko četrest leta
Zvao je laficom
I svojom dragom.“

„Crni čoveče!
Ti si gost strašna soja.
O tebi kruži davno
Ta slava mrska.“

Besan sam, razjaren,
I leti palica moja
Pravo u njušku
Da mu nos razmrska.

******************

Umro je mesec,
Svitanje u oknu drema.
Ah, ti, noći!
Šta isprede, kao ala?
Pod cilindrom sam.
Nikoga sa mnom nema.
Sam sam…
I parčad ogledala…

TANjUŠA

Od Tanjuše lepše cure ne beše u selu tom,
Imala je crven porub na belom haljetku svom.
Kraj jaruge iza prošća ide Tanja pred sam mrak.
A u magli s oblacima igrao se mesec mlak.

Dođe momak, pokloni se, kudrava mu kosa ta:
«Oprosti mi, draga moja, al’ uzeću drugu ja …»
Sva preblede, kao pokrov, ohladi se izgled njen,
I Tanji se razvi kosa, ko zmija kad traži plen.

«Eh, ti, momče plavooki, ne uzimaj mi za zlo,
Za drugog se ja udajem, dođoh da ti kažem to …»
Ne zvoni sad za jutrenje, već svatovski grmi klik,
Juri svadba na kolima, konjanici kriju lik.

Ne kukaju kukavice – svako Tanjin plače bled,
Na lobanji njenoj rana, od kistana tog uz jed.
Na čelu se krv zapekla, pa je crven venčić s njom –
Od Tanjuše lepše cure ne beše u selu tom.

RASTANAK

Večer je obrve crne natuštio.
Nečji konji stoje pred ulazom holim.
Da nisam juče ja mladost propio?
Da te nisam juče prestao da volim?

Ne škripi više trojko zadocnela!
Naš život ode bez traga rumena.
Možda će sutra bolnička postelja
Da me upokoji za sva vremena.

A možda ću sutra i ja sasvim drugi
Otići odavde isceljenih grudi.
Da slušam pesmu kiše u čas dugi
I da živim tako k`o svi zdravi ljudi.

Zavolim li drugu, nek bude ma koja,
Al i s drugom, u sutonu blagom,
Pričaću o tebi, o ljubavi moja,
Koju sam nekad i ja zvao dragom.

Pričaću kako je u svanuća rujna
Teko naš život ruža neuvela
O glavo moja, glavo moja bujna…
Do čega si me ti samo dovela?

 Citati:

„U oluji i buri kraj nedaća svih, uz teške gubitke i tugu kletu, biti prirodan, nasmejan i tih najveća je umetnost na svetu.“

„Život vam je varka s toplom čamom. Zato će nas uvek opčinit s nova. Jer nam svojom grubom rukom samo piše kobno sudbonosna slova.“

„Ko je ljubio, taj ne ljubi više. Izgorelog nikog ne zapali.“

„Umreti nije ništa novo na ovom svetu, al’ ni živeti nije baš najnovije.“

„Hteo bih se ljubiti, hteo bih da me neko grli, hteo bih nekoga gledati dok spava pored mene.“

„Zašto, dakle, da patim zbog tebe?
Zašto, dakle, da me snađe jad?
Naš je život – postelja i ćebe.
Naš je život – poljubac i pad.
Pevaj, pevaj; nek se ruke vinu,
njima kuni sudbinu i sreću…
Neka ide sve u ….materinu…
Nikad, druže, ja umreti neću.“

„Have you seen it through the steppeland roaring in misty lakeland rain with its iron nostril snoring on iron paws – the train?“

„In this life there’s nothing new in dying, But nor of course is living any newer.“

“There is no question of trying to ‘please’; one must simply pull one’s boots up as high as possible and wade into the pond as deep as one can, and stir, stir, until the fishes pop their noses up and notice you, notice that you are ‘you’.“

“Whom shall I call on? Who will share with me the wretched happiness of staying alive?”