Da li biblioteke smeju knjige koje žele pozajmljivati same digitalizovati? I sme li korisnik te knjige potom sam štampati ili sačuvati u svojoj digitalnoj biblioteci? Evropski sud pravde se pozabavio tim pitanjima.

Redovni korisnici biblioteka dobro poznaju problem; baš knjiga koju bi čovek želeo da pozajmi trenutno nije tu, a drugog primerka nema. Do sada je jedino rešenje bilo – čekati. Ponekad nekoliko dana, ponekad nekoliko nedelja. Za ljubitelje beletristike je to često velika gnjavaža. No još veći problem imaju studenti – za one kojima baš ta određena knjiga treba za njihov diplomski ili neki drugi rad to često predstavlja ozbiljan problem, piše Dojče vele.

U poslednje vreme sve više je biblioteka širom Evrope koje su ovaj problem počele rešavati na novi, kreativan način. Ili se knjige od samog početka nabavljaju u digitalnom obliku, ili se naknadno ranije nabavljene štampane knjige digitalizuju i korisnicima nude u elektronskom izdanju kao elektronske knjige. Na posebnim čitačima je zatim moguće te knjige čitati na kompjuterskim ekranima.

Pravno siva zona

To je vrlo praktično rešenje, ali s jednim problemom: uvek iznova se postavlja pitanje zaštite autorskih prava knjiga u elektronskom izdanju. Na kraju krajeva, biblioteke tu kopiraju autorske radove, a da pre toga nisu dobile saglasnost autora za tako nešto – i naravno da njemu ili njegovom izdavaču nisu za to bilo šta platile.

Upravo zbog toga je i došlo do spora između Tehničkog univerziteta u Darmštatu i izdavačke kuće „Eugen Ulmer“. Izdavač se pobunio protiv toga što je Univerzitetska biblioteka u Darmštatu odlučila da bez pitanja digitalizuje jedan udžbenik za noviju istoriju. Umesto toga je izdavač zahtevao da biblioteka kod njega kupi digitalnu verziju knjige. Međutim, uprava Tehničkog univerziteta je to odbila. Ali ne samo to; studentima je čak omogućeno da digitalizovanu verziju knjige štampaju na svojim  kompjuterima, ili da je u elektronskom obliku kopiraju na svoje USB-stikove.

To je izdavaču bilo previše pa je podneo tužbu nemačkom Saveznom sudu. A budući se tu radi o nekim graničnim pitanjima zaštite autorskih prava, nemački sud je predmet predao dalje Evropskom sudu pravde (EuGH / ECJ) u Luksemburgu.

Digitalizacija može, štampa ne

Protekle nedelje (11.09.2014.) Taj sud je doneo načelnu presudu: biblioteke smeju da digitalizuju knjige iz svog fonda, a da pre toga nisu za dozvolu pitale vlasnika autorskih prava – dakle, autora ili izdavača. I u slučaju kada izdavači digitalizovanu verziju knjige nude kao elektronsku knjigu, biblioteke nisu dužne da tu verziju kupe već knjigu mogu same digitalizovati.

Inače, po mišljenju luksemburških sudija, one ne bi imale mogućnost da „odgovore svojoj svrsi koja se sastoji u omogućavanju i podsticanju istraživanja i studiranja“. To je regulisano u posebnoj odredbi o izuzecima od opšte odredbe Evropske unije o zaštiti autorskih prava.

Međutim, u drugoj tački tužbe sudije su dale za pravo izdavaču: biblioteke se moraju brinuti za to da elektronske knjige na terminalima za čitanje nije moguće niti štampati niti kopirati na usb-stikove. Jer, tu se onda više ne radi ni o kakvom izuzetku, već o normalnom umnožavanju nekog dela koje podleže zaštiti autorskih prava.

To znači da se za svaki štampani ili na usb-stiku sačuvani primerak neke knjige moraju plaćati naknade na ime autorskih prava.

ZAKON O AUTORSKOM I SRODNIM PRAVIMA („Sl. glasnik RS“, br. 104/2009, 99/2011 i 119/2012)

Preuzeto sa sajta i prevedeno na ekavicu:

http://www.glassrpske.com/tehnologija/informatika/Legalizovana-digitalizacija-knjiga/lat/163136.html?utm_source=feedburner&utm_medium=twitter&utm_campaign=Feed%3A+GlasSrpske+%28Glas+Srpske%29