Ne stidim se što sam,

kako vi velite,

varvarin sa Balkana,

tla prljavštine i bure.

Čujte sad,

i kod nas ima neke

vama nepoznate kulture.

Vi prvo ispitujete i sumnjate,

daleki ste i od rođenih sinova,

za trpezu svoju

ne posadite svakog tuđina;

vi možete da pijete

a da svakom ne pružite

čašu vina.

A kod nas su još stari običaji grubi:

mi puštamo svakog pod svoje sleme,

kod nas se još i s namernikom ljubi,

kod nas se podvizi zbog gostoljublja čine;

kod nas svaki čovek ima čitavo pleme prijatelja i rodbine.

Vi, doista, imate

nekoliko miliona Hristovih kipova,

na svakog čoveka po jednoga,

imaju ga drumovi i polja, apsane i škole;

 a kod nas, kad ljudi veruju u Boga,

 u sebi ga nose, i tiho mu se, skoro u snu, mole.

Vi, istina, za svaki kut života

imate sprava i mašina,

sve ste sračunali i sve znate;

izumi su vaši za divljenje;

a mi još imamo starinske alate,

ali sve je kod nas još zdravo

i prirodno kao glina:

i umiranje, i rađanje, i življenje.

Vi imate čitave zbirke

pravila i nauka o slobodi,

o svemu se kod vas piše i pripoveda;

ali mi i po nepisanim zakonima

slobodno živimo

i nekog prirodnog držimo se reda,

slično ognju, vetru, i vodi.

Kod vas je, zbilja, sve tačno propisano,

kako se jede, govori, oblači;

a mi, kad govorimo, vičemo

i mašemo rukama,

i čorbu glasno srčemo,

i u rukavicama smo kao na mukama.

Sve je kod nas zaista prosto:

obuću nosimo od svinjske kože,

puno je kod nas seljačkih

navika i stvari;

i kraljevski preci naši

doista su bili govedari.

Narod naš, zbilja, u gnevu može da kolje,

ruši i pali;

ali mi nismo oni što smišljeno tlače,

mi ne smatramo da je svet celi naše polje;

mi ne bismo podneli

ni urođenik prašuski da zbog nas plače;

duša nam je prostrana,

iako smo brojem mali.