Snaga i umeće predvodnika

TAJNA FORMULA MOĆI

Većina ljudi misli da su osobe koje su stvorene da budu moćnici to postale na neki nepoznati način, a sve je zapravo vrlo jednostavno – u trenucima kada se javi nevolja, neko istupi i saopšti da ima rešenje za sve…

Mama, tata i dete. A dete bi trebalo da ih sluša. Zar to nije pitanje moći? Škola, učiteljica, profesor i đaci… Opet isto! Ko je u tom odnosu moćniji? Ko će dobiti određeno zvanje na poslu, a ko će do poslednjeg dana biti najobičniji službenik sa najnižim zvanjem? Jasno vam je, stara dobra priča o moći. Uređenje države? Eh, to je već svima jasno. Sve je to stvar moćnika. Tačnije rečeno, onih koji umeju da se nametnu kao moćni. Moglo bi da se kaže da je čitavo čovečanstvo zasnovano na društvenim vezama gde moć igra važnu, možda i ključnu ulogu. Nastajanjem društvenih lestvica, čovečanstvo je, kratko rečeno, „krenulo”… Tako bar tvrde antropolozi, istoričari, ali i psiholozi. Da li se na tom putu u dovoljnoj meri vodilo računa o moralnim načelima, sasvim je druga stvar. I to nam je poznato.

Sama ideja moći, urođena je. Ona je za čoveka prirodna, budući da su njeni koreni u odnosu roditelji-deca. Svi se rađamo zavisni od naših roditelja. Međutim, kako godine prolaze, taj odnos nejednakosti ispostavlja se da ima ograničeno trajanje. Kod čoveka, za razliku od životinja, ima produženo dejstvo. Nekada to dejstvo nikada ne prestaje, već traje dok traju i roditelji. Bivša deca, odrasli ljudi, ostaju pod roditeljskim krilom i pod okriljem njihove roditeljske moći. Uostalom to je teorija koje su se uglavnom držali psihoanalitičari. Dete se oseća nemoćnim, i to u njemu uliva želju za izvesnom vrstom nadoknade. Dakle, dete želi da se dokaže i pokaže kako je i samo u stanju da natera druge da i oni čine ono što ono zahteva. Od ove uslovljene zavisnosti možda i potiče zamisao o božanstvenom poreklu čovečanstva. Roditelj, a posebno majka, za novorođenče je zaista – božanstvo.

Moć je kao droga

Psiholozi često ističu da su sve ljudske odnose, bez obzira da li je reč o ličnim, ili takozvanim kolektivnim, određuju odnosi moći. Ali, šta se zaista pod tom rečju podrazumeva? Objašnjenja su mnogobrojna. Od Lao Ceove da „prava moć dolazi vrlo polako”, do toga da „žudnja za moći nema koren u snazi, već u slabosti”, kao što je napisao Erih From, nemački psiholog.. „Moć je slatka, ona je kao droga, to je želja koja se prenosi navikom”, smatrao je engleski filozof Bertrand Rasel.
Savremeni psiholozi i antropolozi objašnjavaju moć kao sposobnost da se u drugima proizvede ono što je onaj koji je moćan – unapred zamislio. Moć je sposobnost da druge nateramo da se ponašaju i misle onako kako im uopšte i ne bi palo na pamet da se ponašaju. Po nekima je to čak i sposobnost nametanja sile. Moglo bi da se zaključi kako sva tumačenja moći dolaze do manje ili više sličnog zaključka; društvena moć sadržana je u sposobnosti da se uspostave veze među ljudima. Onaj koji komanduje je u manjini, a oni koji slušaju i ponašaju se po volji moćnika, u većini su.

Naravno, treba razlikovati moć koje je nametnuta prinudno, od moći koja je u većoj ili manjoj meri prihvaćena sporazumom, odnosno pristankom. U tom smislu, vrlo je zanimljiva teorija nemačkog psihologa Kurta Levina (1890–1947) koji je smatrao da postoji formula moći. I da ona nije nikakva tajna. Pa ni tajna sposobnost koju imaju samo neki ljudi. Po njemu, moć je jednaka najvećoj snazi koju A može da izvrši nad B, podeljena s najvećim otporom B, koju pokazuje nad A.
Jasno, kao što su se i mnoge druge stvari promenile, tako se i značaj, uloga i oblik moći menjao kroz vekove. Za ranije civilizacije, moć je bila vezana za božanstva i bogove. To je bio „poklon” koji su bogovi davali običnim smrtnicima. Da osete njihovu moć (blagootvorenu ili opaku). Tako je ostalo sve do Francuske revolucije. Bar u najvećoj meri.
Ipak, bilo je i drugačijih shvatanja. U 7. veku pre naše ere, u staroj Grčkoj, moć nije bila apsolutna: čak i nad vrhovnim bogom bio je neko ko ga je mogao bar donekle da osujeti. U stvarnom životu, izvan mita, apsolutna moć je bila ostvarivana samo pod određenim (demokratskim) zakonima. Epikur filozof sa Samosa, osporavao je božanske zakone. Smatrao je da je zadovoljstvo najviše ljudsko dobro. Dolazak hrišćanstva, ponovo daje pravo da božanska moć odlučuje o dobru i zlu. Tek u renesansi stvari počinju donekle da se menjaju. Nikolo Makijaveli jasno je razdvojio politiku, moral i veru, a sa njima u vezi i moć. Naposletku, 1830. godine, nemački pravnici priznali su suverenost države, pa tako i naroda. Sve to, da se moć ne bi u potpunosti poistovetila sa jednom jedinom osobom.

Nada i moć

A kako se onda desilo sa su i nekada davno, kao uostalom i kroz istoriju, pa i danas, određene osobe, nazivane diktatorima, s lakoćom postajale moćne? Moćniji od onih kojima se pripisivala sva moguća moć? I za to postoji svojevrsna formula. Ona nije tajna, ali u određenom trenutku istorije, ona postaje nevidljiva. Niko je ne primećuje, iako je svima pred očima! U trenucima krize, političke ili finansijske, određena osoba nameće se kao ona koja je u stanju da reši sve nevolje. Čak i one nerešive! I ljudi kreću za tom osobom, ispunjeni pouzdanjem. Ona postaje moćnik. Franc Neiman, jedan od istoričara koji se bavio nastajanjem moćnika početkom 20. veka, napisao je da ma koliko se diktatori trudili da uliju strah u kosti svojim podređenima (narodu), ono što ih je držalo pokornim bila je – nada. Nada raširena u narodu da je upravo taj čovek (diktator) u mogućnosti da ih oslobodi bede i očajanja.

To je dokazano tokom zanimljivog ogleda u svojevrsnoj laboratoriji britanskog Bi-Bi-Sija. Učesnici su pokušali da isprobaju pod svetlostima kamera način upotrebe moći. Stražari su komandovali zatvorenicima, govoreći im šta da čine i kako da se ponašaju. Dakle, u ćelijama su sedeli zatvorenici (dobrovoljci). Živeli su dve nedelje pod budnim okom trojice stražara (takođe dobrovoljaca). Odmah se uspostavio red, tačnije – nejednakost. Iako su zatvorenici odmah izabrali među sobom vođu (moćnika), čuvari su moć iskaljivali nad podređenima. Ljudi su se odmah povinovali sistemu moći. Pristali su na to. Nisu ni pokušali da se oslobode.

Reklo bi se da su se stvari danas promenile. Moćnik ne može više biti onaj koga ne prihvataju njegovi podređeni. On je danas jedan on „njih”. Vlast uzeta nasilnim putem i držana uz pomoć sile, najlakše se obara. Retko kada može da opstane. I kada postoji, traje kratko. Nekada davno ljudi su smatrali da kralj ima prava da vlada i komanduje. Imao je plavu krv! Danas niko ne misli tako. Davno su prošla vremena kada su ih razdvajale razlike u krvi… Sada su svi manje-više isti, mada je svima jasno ko donosi odluke. Izvesno je da je mnogo toga u vezi s osećanjem i primenom moći – samo privid. Moćnici su prividno moćni, jer za to često nemaju ni profesionalno ni moralno pokriće. Ali ih većina ipak sledi. Svi misle da je šef jednak među jednakima i stvari teku kao po loju. U državi, na poslu, u porodici.
Brojni ogledi to dokazuju. Na primer, na jednom američkom univerzitetu studenti su glasali za nove školske zakone. Ispostavilo se da nisu prihvatili mišljenje dekana fakulteta (koje je bilo za njih možda i najpovoljnije) već jednog kolege koga su smatrali istomišljenikom. Jednim od njih! Dakle, iz svega bi mogla da se izvuče još jedna definicija moći: moć je umeće da stvorimo sledbenike koji će misliti da smo isti. Slično i kada govorimo o lepoti. Moć se krije u pogledu onoga koji nas posmatra.

Pitanje testosterona

Antropolozi imaju takođe vrlo zanimljivo objašnjenje. Oni smatraju da se srž moći krije u svojevrsnom mehanizmu, drevnom koliko i ljudska vrsta. Reč je o odnosu prevlasti među jednakima. Takozvani „dominantni tip ličnosti” nameće se po prirodi. On je često visok, širokih pleća, četvrtaste vilice. Obično je u prednosti nad ostalima – fizički. Ovakve fizičke predodređenosti tiču se količine testosterona, hormona koji imaju i žene i muškarci. Uostalom, prisutan je i kod svih ostalih sisara. Svaka jedinka koja vlada određenom zajednicom, ima više ovog hormona u krvi.
Zanimljivo je svakako istraživanje da muškarci sa viškom testosterona, onda kada se nađu u nepoznatom okruženju, odmah, dakle, lakše ulaze u taj prostor, zatim bez odlaganja počinju razgovor i odaju utisak da žele da nametnu svoje mišljenje. Ne plaše se neznanaca.

Ali, šta reći o onoj staroj izreci da se „otrov se čuva u malim bočicama”? Koliko je moćnika bilo bez širokih pleća, kockastih vilica i čiji je rast bio mali? Ljudska narav vrlo je složena i sva je prilika da mnogi činioci kod muškarca ili žene čine moćnika. I još nešto, vrlo bitno. Moć ne treba uvek poistovećivati sa zlim silama, lošim osobinama, te osobama kojima žele da vladaju drugima zarad lične koristi, a na štetu svih ostalih. Za Mariju Kalas, čuvenu grčku opersku pevačicu, govorilo se da ima moćan glas. Do određenog trenutka tokom njene pevačke karijere, taj glas je zaista bio najmoćniji na svetu. A onda je utihnuo. Možda je slomilo jedno sasvim drugo osećanje za koje znamo da je nekada moćnije od same moći?
I za kraj nešto još zanimljivije. Ne zavaravajmo se da su moćnici samo odrasli ljudi. Verujte da nisu. Obratite na to pažnju! Nedavna naučna istraživanja koja su obuhvatala ponašanje beba donela su zapanjujuće ishode. Naime, već u četvrtom mesecu života, bebe razvijaju iznenađujući društveni smisao i neku vrstu obdarenosti. Razume se, ne svi jednaku. One se odnose prema odraslima sa manje odnosno više samopouzdanja. Neke bebice već tada znaju šta hoće i kako to da postignu. Nedvosmisleno pokazuju da su u stanju da daju sve od sebe i dobiju ono što misle da im pripada. Drugim rečima, starijima, koji su u većem broju, stavljaju do znanja da se zna ko je moćnik! Odnosno, pravi moćnik. To može da znači i da se veština zadobijanja moći pokazuje već u kolevci! Ali, vraćamo se na početak. Roditelji tu dečiju želju mogu u potpunosti da osujete. I od nekadašnjeg moćnika u pelenama, naprave poslušnika koji će uvek savijati glavu onda kada bude odrastao čovek. Nije lako biti roditelj – ni moćan, ni poslušan.