Текст написала Анка Крстић

Ово није прича о Божићу, али је Божић почетак приче. Па тако ваља да одатле почнем.
Мој омиљени празник је Божић. За њега ме везују мириси, боје и звуци детињства, све оне успомене које тако јасно и живописно играју испред затворених очију ако само хоћеш да их призовеш. А како је то празник који се проводи у кругу породице, ја, сада већ одрасла жена и мајка, одлазим са супругом и сином код тазбине, да тамо стварамо нове успомене којих ће се једног дана мој син сећати као што се ја сада сећам ових својих.
Мој супруг је пореклом из Пирота, рођен и одрастао тамо. Пироћанци су познати као људи великог срца, као добри домаћини, као штедљиви, али као гостољубиви и насмејани, они људи уз које се неусиљено смејеш и који дају све од себе да ти буде удобно, лепо и пријатно. Из њихове куће нећеш изаћи жедан и гладан, уморан, лоше воље, или лошег утиска. И верујте, то је жива истина. То и много више од тога. Пироћанке су познате као врсне домаћице, као одличан узор својој деци, као мудре жене које држе своје породице на окупу, као ризнице савета. И то је такође жива истина. То и много више од тога. Од њих никад нисам добила лошу реч, лош савет или лошу намеру.

Read the rest of this entry →