Написала Магдалена Реџовић

– Баш ти је лепа ова фотографија. Као да је сликана на мору.
– Па и јесте.
– Како мислиш јесте? Зар се нисте венчали у ,,Драгуљу“?
– Јесмо.
– Па како је онда ова твоја фотографија сликана на мору?
– Види, да ти објасним. Откако сам дошла у Костолац, слушам како Костолчани кажу да је Дунав њихово море. Ту код ,,Драгуља“ заласци сунца су попут оних на мору. Ужарена лопта урања у модре дубине.
– Добро, кад ти тако кажеш.

Иако окренута леђима, просто чујем и осетим како моја ћерка колута очима.
Не знам која од нас две је дошла на идеју да гледамо фото-албуме. Свака фотографија крије једну причу и најчешће се смејемо присећајући се овековечених људи и предела, анегдота повезаних са њима. Некако, док гледамо старе фотографије, као да оживљавамо сећања и бојим их идиличним бојама прошлости.
Гледале смо фотографије са венчања и смејале се свим оним причама које су га пратиле. Тражила је да јој поново испричам како је тата скоро закаснио на венчање, али на срећу каснила је и матичарка, како смо замало остали без простора за свадбено весеље јер су заборавили да смо га резервисали и како су купили рен иако сам ја изричито рекла да га не желим,… Сада су то само смешне цртице, а некада су били проблеми.
– Откуд ти у Костолцу?
– Па знаш, ваљда, случајно. Дошла да мењам куму и остала.
– Није Костолац лоше место за живот – филозофски говори моја ћерка.
– Није – одговарам и настављам са листањем албума. – Жао ми је што више не израђујемо фотографије већ их чувамо у телефонима, рачунарима, неким виртуелним галеријама.
– Да мораш да опишеш Костолац кроз пет фотографија, које би то биле? – радознало ме пита.
– Прва би дефинитивно била слика Дунава код ,,Драгуља“ , а друга, вероватно, плажа ,,Топољар“.
– Зашто?
– Зато што волим мир јутарњег купања, читања под сунцобраном од трске и ранојутарњу кафу са погледом на Дунавац. Волим да обнављам енергију пливањем. Рекреирам и душу и тело.
– Трећа?
– Трећа би била фотографија Цркве светог Максима Исповедника. Волим мир и спокој који тамо владају, брижљиво уређено двориште у коме се радују деца док раздрагано трче, у коме је заискрила ,,Костолачка жишка“, у коме срећем драге људе, у коме налазим утеху за све непреболе који ме обузму.
– Четврта?
– Четврта би била једна слика из библиотеке. Ја међу књигама.
– Мама, мислиш ли да твоја љубав према књигама и библиотекама говори нешто о Костолцу?
– Не знам да ли другима говори, али ово је моја разгледница. Код мене ће књиге и библиотеке увек бити у моди.
– Добро, нека буде. Која је пета?
– Виминацијум, дефинитивно. Због онога што је био, али и због онога што ће тек постати. Место сусрета прошлости и будућности, сведочанство минулих цивилизација, ратова, културе, историје,…
– Нема на твојим фотографијама димњака електране, површинских копова угља, кошаве која разноси чађ са пепелишта – каже прекорно.
– Нема, на фотографијама приказујем свој микросвет, онај Костолац који ме држи чврсто на земљи, који ми помаже да прегурам тешке дане, а свако их има. Не постоји савршенство у животу. Ово је моја разгледница (из) Костолца.
– Не постоји – слаже се са мном и шаљиво додаје – осим мене.

Смејемо се заједно.
Заиста, није најважније место у коме живиш, већ онај мали круг људи којима се окружујеш. Људи са којима се можеш смејати, али и плакати, људи са којима делиш слична интересовања, са којима и одлазак на кафу може бити празник. Неке од њих упознала сам случајно, али у мом животу остали су намерно.
– Случајности не постоје – додајем док пакујем фото-албуме.

Најбољи рад на литерарном конкурсу за писце 18+ Браничевског округа поводом Светског дана књиге и ауторских права, организованог у априлу 2022. године у Библиотеци у Костолцу, Огранку Народне библиотеке „Илија М. Петровић“ Пожаревац.