Написао Иван Потић

Са пута у незаборав (читајући посвете са књига Томислава Мијовића)

Име Томислава Мијовића, веома цењено у песничком свету, без обзира на припадност овом или оном песничком кругу, чланству у УКС или СКД, различитим поетикама или изражајним средствима којима се песма гради, лирици или епици, „завичајцима“ или „модернистима“, асоцира на једно друго време, на неки други град, на један други (бољи) свет. Мијовић је у културном животу овог града (којег више нема) некада био потпорни стуб, човек који је креирао и културне токове, уређујући врло успешно часопис „Развитак“ готово пола века. И тај часопис, у који је уткао добар део свог живота, остао је пример квалитетне периодике, какву нису имали ни много већи и многољуднији градови од Зајечара. Такође, његов ангажман око концепције Ликовне колоније Гамзиград несумњиво је био пресудан у годинама које се данас доживљавају као недостижни идеал једне културе убрзаног крвотока, која је текла и развијала се иако јој околности нимало нису ишле на руку. Деведесетих, парадоксално, беше жив отпор интелектуалаца глупости и неукости, мржњи и ништавилу, док данас имамо једно велико Ништа, ма како данашњи културни трудбеници то покушавали да нашминкају.

Читајући његову последњу књигу „Прожимања“, (Бор, 2019), о којој надахнуто пише у поговору песник Братислав Р. Милановић, читалац не може да се отме утиску да је заиста у питању нека врста сублимације његовог поетског прегнућа у последњој деценији, почев од књиге „Додир сјаја сјај додира“ из 2008, (Шумадијске метафоре, Библиотека града Београда), у којој се, кроз трачке светлости боље прошлости и кроз реалност која помаља своју ружну, стару и немоћну главу, Мијовић откључава браву свог лирског света, претходно закључаног у сећања, загледан у унутрашње, оно неизрециво, оно што његова мудра реч наговештава, за чим трага, од својих почетака до данас. Није ни битно да ли нам се Мијовић обраћа кроз катрене, да ли користи алитерацију, да ли гомилање његових песничких слика и, често, истих мотива, изречених на хиљаду различитих начина, у нама побуђује оно исто меланхолично осећање изопштености из света, неухватљивог и тајновитог, неодгонетнутог а загонетног, оног сјајног или оног у мраку, светлуцавог или монохромног, бескрајног или омеђеног биолошким законитостима, смртношћу; несумњиво нам се у њему обраћа један дечак од 87 година, који кроз сећања на неки дуги бољи, светлији, смисленији живот прича причу, гради песму- метафизички трактат о постојању, о детињству или о призиву младости, о сећањима на једног другог путника (који воли своје странпутице), о искри коју песничка душа несвесно пали стварајући нешто ни из чега. Иако стално запитан, пред празниним и нигдином, хоће ли се његов песнички путоказ уопште следити, хоће ли иком бити од користи, Мијовић, константно окренут природи, звуцима јутра, уточишту које се налази иза појавног, кроз игру светлости и сенке, уроњен у контраст, обилато се служећи својим језиком, којим суверено влада кроз специфични ритам и тон, дихотомију (реч – нереч итд), као и у претходним књигама („Плаветнило“, „Облуци“, „И пут и путник“), путује оним пространствима који се данас налазе у њему самом, загледаном унутарњим видом у „пуноћу празнине“, да се послужим његовим речником, оним заумним који се помаља негде иза нигдине, покушавајући да оно изван себе забележи као трен магије која, неухватљива свима осим песнику, ишчезава негде у бескрају његових сопствених сновиђења. Сновиђења, као једино Мијовићево оружје, увек почињу речју, речју која у његовим песмама има магијску моћ исцељења и оздрављења. Речју, која одагнава бол и празнину, доносећи смисао.
Било која Мијовићева књига у последњој деценији може се читати као један опроштај са светом, али и као грозничава, некад метафизичка, а некад стварна борба са бесмислом који проговара кроз слике и тонове свакодневице. Природа је оно што Мијовића надахњује, а светлост оно за чим трага, пошто су људскост, част, морал и етика устукли пред апокалиптичним сликама и бошовским визијама, које нас салећу од деведесетих до данас. Трагање за светлошћу, макар за њеним титрајима, и снага речи, које обесмишљавају баналност бивствовања и живот без лепоте, на један много дубљи, промишљенији и ефикаснији начин долазе до нас кроз стихове Томислава Мијовића. Њиме нас песник дарује, њиме поништава празнину и мрак. Мијовић нам се јавља као сведок безвремености. Не са пута у незаборав, не у сусрет последњем даху.
Његов стих путује ка светлости. И вечности.