Часопис за друштвена питања „Развитак, који је континуирано почео да излази 1961. године (након једног објављеног броја из 1957. године), најпре се распознаје по аутору концепције, познатом српском песнику Томиславу Мијовићу. У рубрикама те „мале енциклопедије Тимочке крајине“, како су му касније поштоваоци често тепали, назире се јасан уређивачки концепт, који је успео да се одржи до последњих бројева са Мијовићевим потписом. Промоција завичајних књижевника и стваралаца, стручни текстови из области историје, археологије, историје уметности, етнологије, прилози који су садржали важне податке и чињенице за потоње истраживаче културне баштине, беху основни постулати на којима се градио Мијовићев концепт. Успео је да створи часопис који је био релевантан у српским оквирима и који је на једном месту доносио систематизовани приказ културних дешавања у региону, дајући кредибилитет граду у којем је настајао.

Већ у броју 1 из 1961. године, у рубрици „Данас овде“ налази се текст „Филм у школским клупама“ нашег прослављеног редитеља и књижевника Живојина Павловића. У рубрици „Сусрети и трајања“ налазимо текст Ђорђа Мано – Зисија под називом „Гамзиград и његови мозаици“. Већ на ова два примера из првог броја може се увидети културно-педагошка нота коју је часопис неговао и која је кулминирала у „златно време осамдесетих“, што ће потписнику ових редова остати најубедљивија референца при градирању места културе у нашем друштву, али и квалитета ондашње културне понуде, па и квалитета наших живота у том периоду.
Остали бројеви из 1961. донели су прегршт занимљивих и квалитетних текстова и трасирали даљи пут часописа кроз деценије које су уследиле. У другом броју, уз коментаре на друштвено-политичка питања и историју овог краја налазе се, између осталог, приповетка „Мост“ Живојина Павловића“, стручни текст потоњег кустоса Народног музеја у Београду Владимира Поповића о цркви у Доњој Каменици, текст Светислава Првановића „Тимочка сељачка буна 1883. године“ и текст Маринка Станојевића „Доктор Лаза Илић“. Број 4-5, из трећег квартала године, садржи прегршт важних и квалитетних текстова који се данас ишчитавају као вредни прилози за изучавање наше прошлости. Такав је текст из рубрике „Знаци и путокази“ Миодрага Марковића под називом „Тимочанке у Народноослободилачкој борби“, текст Владислава Хиршла у рубрици„Видици“ под називом „Песме НОБ-а из Тимока и Крајине“, текстови Јакше Динића „Штрајк на Вршкој Чуки 1908. године“ и „Римско утврђење на Градићу“, текст Наде Велимировић у рубрици „Сведочанства“ под називом „Приватна женска гимназија у Зајечару (1906-1912)“ , текстови Светислава Првановића и Радета Панајотовића итд.
Из првих бројева види се намера уредника да културним посленицима Зајечара и околине омогући простор за своје текстове, али и жеља да се објављују нови књижевни гласови овога краја, те да се у споју онога што би требало да је идеолошки зрело конципиран часопис, у којем ће у првом делу доминирати политичке теме и обрасци посткомунистичког и социјалистичког друштвеног уређења, да би се у другом делу створио простор за уметност, локалну историју, мит, фолклор, народна предања и обичаје, изнађе формула за његово дуго трајање и излажење. Овакав концепт остаће на снази све време, уз наравно, постепени губитак строгих идеолошких оквира у другој половини седамдесетих и, нарочито, у периоду након Титове смрти 1980. године.
Иако је током деведесетих година, уз општу деградацију културе, ратове, санкције, инфлацију и сиромаштво, успевао да одржи релевантност и квалитет, те да у своје бројеве уврсти и покренуте нове манифестације, ликовне прилоге са новонастале колоније „Гамзиград“, те прилоге који су се односили на Филозофску школу, која је средином деведесетих започела са радом, уз већ чврсту раније оформљену концепцију, наслоњену на виталне тачке зајечарске културне понуде Ромулијана – Дани Зорана Радмиловића – Фестивал младих песника – Гитаријада, Мијовић је пробрану палету својих сарадника непрестано дограђивао, пратећи и развој књижевне сцене Зајечара. Заправо, квалитет часописа остао је на врло високом нивоу све до половине двехиљадитих, када га, после више од пола века уредничког стажа смењују, те на његово место доводе бившег дописника „Вечерњих новости“ Зорана Цвијетичанина. Касније се тај неуспешни експеримент завршава под уредничком палицом Саше Јеленковића, након чега часопис престаје да излази у штампаном облику, све до нове уредничке инкарнације у виду неготинског песника Власте Младеновића, којег за ову прилику, после три године неизлажења, Владимир Ђуричић, директор Установе Центар за културу – Народно позориштe „Зоран Радмиловић“ (или тако некако), доводи као пензионисаног библиотекара и бившег младомајца, колегу из завичајног окружења, Крајинског књижевног круга, којем је и Мијовић гравитирао у младости.
Данашњи „Развитак“, без жеље да неког осудимо или увредимо, далеко је од квалитета и значаја оног „Развитка“ са почетка. Није то кривица потоњих уредника, мада се уредници морају придржавати начела из 1961. године. Часопис за друштвена питања и културу не би смео да садржи радове из математике и других природних наука, што је била пракса у оним који су излазили од 2007. до 2018. Њихова кривица могла би да лежи једино у чињеници да су се прихватили незахвалног посла уређивања после Мијовића. У међувремену, културни простор се смањио, као и земља, култура је појефтинила и деградирала, критичко мишљењe проглашено је за јерес, а ствараоци са ових простора објављивани и промовисани само под предусловом да су подобни. Ипак, традиција се морала очувати и није се смело дозволити да нешто као „Развитак“ избледи и престане да излази. Исто то догодило се раније и са „Тимоком“, Тимочком телевизијом, Радио Зајечаром, местима окупљања и памћења, тачкама које у нашој свести репрезентују важне чиниоце у формирању здраве културне средине. Можда би било поштеније да се „Развитак“ назове другачије, да се оформи нови часопис и да сећање на Мијовића и његов допринос остане неокрњено.

О аутору текста:

Иван Потић, рођен 24.5.1972. у Зајечару, објавио 15 књига, приредио 3 књиге из области историографије, члан СКД-а, превођен на стране језике и објављиван у антологијама најкраће приче „Зрнца“, песника Источне Србије „Песнички воз“, књизи о Црњанском „Путник са далеког неба“ и антологији млађе српске прозе на албанском језику. Трећа књига „Још једном о невидљивом“ преведена је на пољски и објављена као е-боок. Живи и ради у Зајечару.