Истините догодовштине моје другарице Надице

Било је већ касно поподне кад сам скувала кафу. Хтела сам да сликам мало, пре изласка до града. Сваке вечери се прошетам или провозам на бициклу. Била сам узнемирена. Знала сам да је због немогућности да се опустим, нађем праве нијансе, да лакше започнем неки нови рад. А тај стваралачки немир долазио је из мог окружења – муж који ни сам више не зна кад ради, нема снаге, пречесто ни воље да увече мало изађе из куће, али зато, може кад је слободан да оде по три дана на пецање или проведе сређујући ауто у гаражи. Добро, како ја имам ове моје боје, тако он има своје штапове за пецање, мамце и алат. Пријатељице нису могле да буду разлог – мало их је а и од оних са којима бих понекад села да пијем кафу, пречесто бих изашла исцрпљена слушајући гомилу неважних трачева. Кад бих приметила како само климам главом, гледајући кроз жену која седи преко пута мене и њена уста која се померају а ја не чујем и не разумем шта говори, погледом покушавам да пронађем где су врата, једина ми је жеља и потреба да изјурим, докопам се улице и удахнем ваздух као да су ме управо избавили из мора у коме су таласи претили да ме потопе.

Отпила сам мало кафе али нисам имала мира, кренула сам нешто раније. Дан је био топао али је ветар доносио дашак свежине. Али, није могло да прође баш тако лако као што сам замишљала. На стази, испред зграде, бака Беба, жена која вечито нешто и за неким чисти, критикује, сецка, чупка траву, набацује земљу, залива своје цвеће и нико је не дира. Смешак који сам намештала да додам уз поздрав се негде на пола зауставио, кад сам видела њене намрштене обрве и поглед који је стрељао. Неко јој је ишчупао садницу лаванде! Цело поподне је правила сачекуше свакоме ко из зграде изађе тражећи кривца. Наравно, сад сам и ја дошла на ред. Крештала је како сам јој ја ишчупала цвеће. Била је то жена која би сатима могла да се свађа а мене је и сама оптужба узнемирила. Дрхтала сам и већ одлазила полако док је она викала како се једина ја ту шетам, ломим све са мојом бициклом, немам мира и све бих да уништим а срце ми је лупало као лудо. Зашто сам се опет „упецала“ у њене провокације као да сам прави кривац? Сузе су ми кренуле. Па зар да ме стари баксуз расплаче? Ово се дешава сваки пут, ја сам њена храна, „поједе“ ме зачас, прође кроз све моје „штитове“, извришти се оним храпавим гласом, намршти се као сто муња, просипа своје громове и отрове, ослаби ме па после не могу да се саберем а она – ништа! Одмахне руком као да се ништа није десило. Испразни се и јача је за сваки мој немир.
Нисам ни гледала куд возим и не знам како сам се нашла на Хиподрому. Помислила сам како је лепо, сунце је још јако, нема људи, само неколико коња који мирно пасу. У том трену сам полако силазила са бицикле, како бих се приближила једном који је био у ограђеном простору. Увек бих имала коцку шећера, понеки комад шаргарепе у џепу па сам то хтела да му пружим и помазим га. Наједном, нога ми је склизнула с педале, осетила сам да је испао ланац и опсовала сам. Коњ се тргнуо, гурнуо ми руку својом њушком и посегнуо зубима за мојим прстима. Онда је фркнуо, све ме испрскао својим балама и окренуо се. Гледала сам у чуду – да ли је могуће да је коњ покушао да ме угризе? Да ли се то дешава? Можда му се није допало што сам псовала! Бацила сам оне коцкице шећера из руке, померила се и наместила ланац. Сада су ми руке биле потпуно умазане од уља. Није ме било брига, поново сам се попела и брзо се вратила на улицу. Где да одем? Где је мирно?
Возећи ка центру града и сигурнијим уским улицама, да ме још и неки ауто не закачи, сетила сам се – отићи ћу до Саборне цркве. То! То ми је требало. Дубока хладовина, мир, клупица. Погледала сам, ипак, да неки ауто не наиђе и притиснула педалу, а ланац, проклетник, испао поново. Брзо сам одгурала бициклу до капије и привезала. Поново сам га наместила обрисала масне руке о стари џемпер. Једино ми је било важно да уђем, седнем, сакријем се код неког стабла и дишем. Тамјан који је мирисао, доносио је спокој. Служба је била готова, више никога није било унутра. Села сам код сувенирнице, ту је клупа била наспрам цркве и поред стазе на коју су слетали голубови. Нисам имала више ништа по џеповима да им бацим да кљуцну.
Благи ветар носио је опало лишће по каменој стази и трави у врту. Подизао је листове са земље, витлао мало њима у ваздуху, бацао их на гранчице туја и другог грмља па их поново, шуштаво спуштао на земљу. Затворила сам очи, упијајући тај звук, спајајући га са мирисом цркве, свећа које су догоревале и чији је пламен весело пуцкетао. Срце се лагано враћало у нормалан ритам куцања, више ми у мисли није долазила ни бака Беба, ни нервозни коњ, ни отпали ланац са бицикле.
Отворила сам очи кад су се лампе у дворишту цркве упалиле. Већ је било вече, требало је да пођем кући. Кренула сам ка излазу али чекало ме је ново изненађење – мала капија код сувенирнице била је затворена. Закључана! Постојала је главна капија, на супротној страни великог дворишта. Пролазећи поред Епарџијског двора и фонтане само сам понегде видела видела слабашно светло али никога од људи. Црква је била затворена а и главна велика капија! И шта сад? Закључана сам у дворишту Саборне цркве, нигде никога. А да сам бар неког или нешто чула! Па, ваљда се чује звук корака по стази или малом степеништу, чује се затварање врата цркве, и гвоздене решетке и капије и кључева? И ја – нисам мала, нисам се сакрила, седела сам на прометном месту, морао је бар неко да прође, види ме како седим, да ме опомене.
Држала сам се за решетке високе капије али мало даље, учинило ми се, ограда је била нижа, са каменим стубовима довољно ниским да покушам да их прескочим. Није било баш ни много времена за размишљање – ухватила сам се за врх једног, попела се на камено узвишење и сада је требало пребацити бар једну ногу и опкорачити стуб. Све што ми је падало на памет је да не чујем како ми се фармерице цепају на задњици. Добро, не би се видело док возим, претпостављам, али сама помисао на то, била ми је јако забавна. Да сам стајала с друге стране улице (срећом, ни пролазника није било) умирала бих од смеха – себи сам личила на пацијента који бежи из душевне болнице, прескаче ограду и јури у слободу, претнодно изгубио живце јер га је изнервирала старица због саднице лаванде па је тражио мало мира и тишине, и као свако невинашце, био и закључан.
Смејала сам се док сам одвезивала бициклу само се молећи да ми се опет не олабави ланац и да не морам поново да намештам. Смејала сам се и док сам брзо окретала педале, док ми је ветар склањао косу с лица доносећи једно од најлепших осећања. Ветар у лице, у коси – слобода и радост. Размишљала сам о томе да овако нешто никад нећу моћи да насликам. Испричаћу некоме ко ће то пробати лепо да опише, ко ће се смејати са мном, коме ће та животна, ситна заврзлама улепшати вече, јер живот једини може да напише причу а да се уопште не мучи са инспирацијом. Гласно сам се насмејала заустављајући се испред зграде, гледајући у поравнату земљу, где је наводно била та несрећна садница лаванде која је била отета баксузу, бака Беби и која нам је и направила сву збрку.

Прича Татјане Антовић објављена је у часопису „Бдење“ (Сврљиг, 2023)