Написала Невена Вуксановић

Многи су веровали да су гејше биле само софистициране проститутке. Овакво мишљење је бацило у сенку богату историју гејши и обезвредило њихове вештине професионалних забављача. Гејше су пролазиле кроз дугу и тешку обуку да би стекле своју титулу. Постати гејша је у то време за јапанске жене значило да могу обезбедити себи и својој породици пристојан живот.

Прва гејша је био мушкарац, такозвани „таикомочи“. Таикомочи су били забављачи слични дворским лудама. Певали су, играли, причали шале и разне приче. Њихова популарност је свој врхунац достигла половином и крајем 18. века. У то време у Јапану је постојало преко 500 гејши мушког пола.

Заблуду да су гејше биле проститутке, пропагирао је и популарисао запад. Тачније, америчка војска, која је била стационирана у Јапану за време другог светског рата. Спавали су са јапанским женама које су се шминкале и облачиле као гејше. Ове жене су присвојиле надимак „гејша девојке“, али нису биле гејше. Оне су једноставно покушале да имитирају изглед карактеристичан за гејше.

Крајем 17. века, родитељи су слали своје ћерке на часове певања и плеса. Ове младе плесачице су биле познате као „одорико“ или плесачице. Одорико су биле претеча гејши. Реч „гејша“ заправо значи уметник. Гејше су вежбале певање, плесање, свирање традиционалног јапанског инструмента са три жице познатог као шамисен, као и друге вештине. Поједине гејше су биле експерти у једној или више уметности. Покровитељи су тражили гејше на основу њихове стручности везане за одређену уметност.

Да би постале гејше, девојке су морале да пролазе кроз дугу и опсежну обуку. Почињале су рано, већ са 3 године. Завршавале су у својим 20-тим годинама. За време трајања обуке, гејше су се звале „маико“. Маико су училе калиграфију, вештине прављења икебанe, као и начине да задиве своје покровитеље у конверзацији. Такође су училе како да нанесу шминку и направе карактеристичну фризуру. Дакле, гејша је жена која је од малих ногу морала да проучава све аспекте древне јапанске традиционалне културе. Она је морала да зна све о древним уметностима, као и јапанском плесу и музици. Успешна гејша је била грациозна, шармантна, образована, духовита и лепа. Осим тога, знала је да пева, плеше, познавала је књижевност, сликарство, калиграфију, церемонију чаја, знала је да свира шамисен, ручни бубањ, флауту и друге музичке инструменте. Такође, неопходно је било да зна све о актуелним друштвеним и политичким збивањима.

У 18. веку, реч „гејша“ означавала је уметницу. „Широ“ гејше су биле искључиво забављачице. „Кидо“ гејше су стојале на улазима карневала, свирајући шамисен, да би привукле посетиоце. „Ђоро“ гејше, уопште и нису биле гејше. Биле су проститутке и ближе традиционалном мишљењу западњака о гејшама.
Од гејши се очекивало да буду активне и у старости, јер су искусније гејше биле по свој прилици поседовале и више талената. Старије гејше су биле ментори млађим гејшама које су желеле да постану маико. Неке од њих су живеле у кућама за гејше.
Положај жене у Јапану није био повољан, јер она није имала личну слободу, већ је потпуно зависила од свог мужа. Као гејша, жена је могла да се образује, учи и дружи са мушкарцима. Гејше су биле ретке жене које саме зарађују. Када исплате дугове кућама за гејше, задржавале су већи део своје плате.

Гејше су училе и проучавале многе предмете, као што су књижевност, поезија и политика. Уживале су многе слободе за време другог светског рата, које друге жене нису.
Веровало се да су биле кротке и покорне, што није тачно. Од гејши се очекивало да буду живахни забављачи. Било им је дозвољено да воде разговоре са мушкарцима на разне теме, у време када у традиционалном Јапану отворена конверзација између мушкараца и жена није била дозвољена. То је била привилегија коју многе жене њихових клијената нису уживале. Њихов посао је захтевао да буду духовите саговорнице, тако да су гејше могле да буду једнаке са мушкарцима у разговору.

Мушкарцима није било дозвољено да доносе било какве одлуке у име гејши. Гејше су деловале у склопу заједница које су водиле жене. Жене су водиле и куће за гејше и задржавале већину прихода. Када плате дугове, гејше су могле да делују саме. Располагале су својом зарадом, осим хонорара које су плаћале својим покровитељским кућама.
Као и многи јапански културни феномени, гејше су постале егзотичне путем западних медија. Захваљујући филмовима, многи су мислили да су гејше проститутке са скупом шминком. Чињеница је да је ово традиција и нема везе са проституцијом. Гејше су уживале многе привилегије о којима су друге жене могле само да сањају.