Појам витештва се кроз историју везује за храброст, поштење и част. Част и живот били су нераскидиви делови суштине једног витеза – једно без другог није могло да постоји. Кодекс части темељи се на претпоставци да је част највредније обележје сваке особе. О српском витешком кодексу сазнајемо на основу црквених записа и народне књижевности која је остала сачувана путем усменог културног наслеђа које су прикупили Вук Стефановић Караџић и његови претходници. Из народних песама, прича, легенди, сазнајемо о животима српских јунака, витезова, о њиховом понашању и учествовању у историјским догађајима и на основу тога можемо реконструисати некадашњи српски витешки свет.

Оно што је одувек било јасно је, да је бити витез велика част. Витез се препознавао по опреми, по знамењу, али пре свега по духовним тежњама бића. Витешки кодекс био је повезан са црквеним канонима и такође је подразумевао оданост цркви, круни, као и заштиту слабијих и сиромашних, борбу против неправде, а у ратним приликама, кодекс је налагао храброст и немилосрдност према непријатељској војсци.

Од детињства, витез се изграђивао, како физички, тако и духовно. Неке од особина које су одликовале витеза: да је снажан и витког стаса, да је брз и да се врзо одлучује на делање, да је храбар и да је спреман да ризикује живот, ако то околности намећу, да је мудар у приликама које то захтевају, да је смео, да је частан, да држи задату реч и обећање, да поштује противника и не користи неповољне ситуације по њега да би га победио, да је истинољубив и да о стварима суди према савести, да је истрајан у остваривању својих племенитих циљева, да поштује старе, посебно родитеље, да поштује лепоту и да се не плаши исказивања емоција, да преузима одговорност за своја дела, да га не привлачи власт над људима, да га не обесхрабрује пораз, да је спреман да призна своју грешку, да прашта другима, да не придаје значај материјалним добрима, да је непоткупљив, да верује у духовне вредности и у хуманост.

У својој књизи „Марко Краљевић“, Марко Алексић, наш познати писац и археолог, стручњак за средњи век, написао је о витештву: „Од најстаријих сачуваних митова, епова и легенди у центру пажње људског друштва био је јунак. Он је чувар врхунских вредности једне заједнице и узор њеним члановима. За разлику од хероја античког света или јунака паганских митова и легенди, витез први пут у историји није морао да буде само снажан и храбар ратник, већ и частан човек. Суштина средњовековног витештва више није била физичка снага или вештина, већ морална врлина ратника. Витезови су постали заштитници нејаких, људи којима материјална добра нису значила ништа, спремни да жртвују и живот за своје идеале. Из ових начела родио се витешки кодекс који је у почетку био везан за веру, али је заправо истицао опште људске вредности.“

После много векова од појаве првих витезова, витештво и даље није превазиђено. У прошлости, витезови су своје битке решавали на бојном пољу или у двобоју, али у данашње време, правила подразумевају да се битке бију без коња и мачева, већ часним, уљудним и заштитничким односом према другима.

Написала Реа М.