Сетих се песме „Погреб два раба“ славног Бранислава Нушића (1864-1938), објављене у „Новом београдском дневнику“ 1887. године, због које је две године робијао у пожаревачком затвору. Повод за ову песму биле су две сахране у размаку од неколико дана које су узбуркале београдску јавност – сахрана мајке пуковника Драгутина Франасовића и сахрана мајора Михаила Катанића. Прва сахрана је обављена уз велику помпу, са све краљем Миланом и владом у поворци, а на другој је присуствовао скоро читав Београд, али без краља и владе. Многи су били незадовољни понашањем краља и владе према једном српском одликованом јунаку, чије су заслуге биле веома познате свима, али једино је Нушић јавно изнео то негодовање. Да живи у овом времену, могао би Нушић свашта нешто смешно (тј. тужно) да напише. А, како је Нушићу било у затвору, можете прочитати овде. Песма иде овако…

Погреб два раба

Та ту скоро, биће ових дана,
са’ранисмо једног божјег раба.
Читали сте, вид’ли сте параду,
тај раб божји беше једна баба.

Затутњаше сва четири звона,
поврвеше ките и мундири,
поврвеше перјанице бојне,
поврвеше безбројни шешири.
Сви мајори дебели и суви,
официри цела кита сјајна,
пуковници, с орлом и без орла,
и још неко, али то је тајна.
И право је, не тумач’те друкче,
и нашта би ту брбљива злоба,
и право је та последња почаст,
испратити покојну до гроба.
Још скорије, биће ових дана,
са’ранисмо још једог божјег раба.
Ал’ на жалост свију баба наших,
тај раб божји није био баба…
Не поврве кита и мундири,
а и ког би да до гроба прати,
и што пође и што хтеде поћи,
од пола се пута кући врати.
Потмуло су ударала звона,
ударала звона из буџака,
а и што би да се чини џева,
кад је пратња српскога јунака.
Српска децо што мислити знате
из овога поуку имате:
У Србији прилике су так’е,
бабе славе, презиру јунаке,
зато и ви не муч’те се џабе,
српска децо, постаните бабе.