Преузето са сајта Милоша Станића

Већ неко време из хобија се бавим калиграфијом. Е сад, када кажете калиграфија, људи одмах помисле на краснопис којим се пишу отмена писма и дипломе – не мислим на то. Моје интересовање је везано само за ћирилично писмо и начин како је писано у књигама у средњем веку.

Калиграфија је одлична антистрес вежба. Доживљавам је као неку врсту медитације или молитве. Елем, лепота калиграфије се налази у несавршености слова које пишете слободном руком. Да није тако, онда би једноставно текст одштампали на рачунару и та слова би била перфектна, али не би имала душу.

Бављење калиграфијом подразумева играње са разним врстама оловака, пера, пенкала, мастила и врста папира. За разлику од сликања, калиграфијом се могу бавити сви јер сви знају слова, док је за сликање потребан таленат или мноого вежбања. Елем уз само мало вежбања, добро перо и мастило брзо ћете доћи до оригиналног свог начина писања слова.

За мене главни узор у писању као што рекох представљају средњевековне српске књиге и повеље. Дакле, говорим о рукописним књигама које су се одржале на овим просторима много дуже него у другим деловима света (до 18. в), јер су штампарије и штампање српских књига за време Турака биле забрањене.

Рукописне књиге су настале у православним српским манастирима који су током средњег века били прави центри писмености на Балкану. У нашем школству није довољно наглашено колико је црква одговорна за увођење писмености и науке код нас.

У то време контекст је био другачији, јер су писменост и образовање били резервисани само за монахе, владаре и евентуално трговце. Није постојало школство у смислу да је обавезно и доступно сваком човеку како је то случај данас. Могао је свако лако да крене у црквену школу, али би у њој остајали само ако сте изврсни. У та давна времена писменост се неговала пре свега преписивањем и проучавањем јеванђеља, молитви и животописа.

Књиге су биле скупе јер се писало на пергаменту, који се добијао од коже коза и оваца или на ручно прављеном папиру. Рецимо за писање Мирослављевог јевађеља било је потребно више десетина коза за добијање довољно коже за израду 181 листа. Писар би руком месецима, понекад годинама писао и осликавао књигу. Та књига би затим стављана у корице (књиговезана) и украшена златом и драгим камењем. Те вредне корице су због своје вредности биле мета пљачкаша и освајача и зато већина старих књига нема оригиналне корице, већ су често поново коричене пар векова касније. На самом крају та књига би била похрањена у неку цркву или манастир за богослужење у следећим вековима.

За време турске окупације књиге су спаљиване јер су неговале сећања на славну историју, старо српско царство и државност. Књиге скриване по забаченим манастирима, кућама или изношене у правцу Венеције, Русије и Аустро-Угарског царства. Пред крај турске власти, књиге су немилице продаване купцима у иностранству. Нажалост, један од највећих продаваца српске културне баштине је био господин Вук Караџић који је продао преко 1000 рукописних књига (србуља), али о томе другом приликом.

Старословенски

Књиге су писане на старо-српском језику, за који се данас уобичајно користи израз црквено-словенски. Међутим тај назив је само згодан компромис за скривање његове праве природе. Тај језик је био коришћен на српском двору и био је језик племства и монаштва. Монаси и црква у то време су биле облик цивилне власти старе српске државе, нешто између општине, болнице, музеја, библиотеке, школе и сеоске задруге данас.

Да ствар буде још гора тим старо-српско-словенским језиком смо писали ми, Бугари и Руси, коришћен је на територији Румуније, Молдавије, Грчке, Босне и Далмације а разлике су биле толико мале да писменим људима није био потребан преводилац. Другим речима, да није било Вукове реформе и да је писменост отишла у другом правцу на бази неговања старог језика и писмености ми би смо данас без превише муке читали наше, бугарске и руске средњевековне књиге.

После Вукових реформи и увођењем школског система друштво је форматирано. Српски језик је измењен на нови облик хрватско-српског језика и од тада више нисмо у стању да читамо своје средњевековне књиге. Туга.

Да ствар буде још гора, читајући књигу Српско-српски речник 3. свеска професора Радована Дамјановића сазнах како је за време титове Југославије на Филозофском факултету, катедри за историју средњег века Србије, тај старо-словенски био изборни предмет, а латински је био обавезан предмет. Како ћеш проучавати историју Србије ако ниси у стању да читаш средњевековне српске књиге? Зашто латински? Звучи као завера.

Због проучавања ћириличне калиграфије, почех по мало да читам и проучавам старо-словенски, ево згодне књиге коју је написао Светозар Николић ако сте заинтересовани.

Елем, доста историје да се вратимо калиграфији.

Мастило и перо

У средњем веку мастило се добијало од храстовог жира или од чађи. Боје су се добијале од поврћа или млевењем минерала, а у смесу се често додавало жуманце и алкохол.

За писање је углавном коришћено гушчије перо или трска јер су обе ствари биле лако доступне свуда. Врх пера је обликован ножем тако да добије жељену дебљину слова и количину мастила.

Светлописи

У почетку ми се чинило да средњевековна преписивачка делатност није довољно креативна, међутим писар је своју уметничку слободу остваривао у изради минијатурних илустрација. Ту и тамо текст би био илустрован малим сликама или геометријским облицима са богатим украшавањем и бојама. Често су прва велика слова у тексту нацртана као слике.

Код нас и у свету се за ове минијатуре користи израз ”илуминације”, али у српском језику постоји много лепши заборављен израз – светлописи.

Светлописи су понекад украшавани златом и обилују јако ситним детаљима за које је потребна добро увежбана рука. За цртање оваквих детаља је вероватно кориштен увеличавајући суд и малe прецизнe четкице.

Мирослављево јеванђеље је познато по својим светлописима почетних слова.

Калиграфски вјаз

Један облик светлописа је познат као ”калиграфски вез” или ”вјаз” и мени лично најлепши део ове приче. На први поглед та украсна форма писања је негде на пола пута између ћирилице и мистичних руна. Слова су издужена, преплетена и полускривена тако да је потребно прилично познавање тематике да би сте били у стању да растумачите шта тачно пише. Ево пар примера са српских повеља.

Основна техника писања слова

Пар речи око методологије обуке, потребно је неколико дана да мало цртате праве, косе и криве црте како би развили сигурност покрета. Пре писања потребно је да на папиру извучете слабо видљиве линије како би вам слова остала у линији.

Неопходно је видети основне потезе, након тога је доста лакше скапирати како је нешто рађено проучавањем самог текста. Направио сам мали видео да некоме помогнем ако га интересује, мада је моја калиграфска вештина заиста скромна.

Како почети и где набавити опрему

Написах овај текст у жељи да повећам број људи који ће се заинтересовати за нашу стару писменост. Можда ће неком то бити само хоби, али се надам да ће временом бити више људи који ће схватити значај проучавања старо-словенског и старих рукописних књига. Знање је моћ.

Како лако да уђете у калиграфски хоби? Ево опреме коју препоручујем за почетак:

Pilot parallel перо за калиграфију

Пилотово паралелно перо можете купити преко Али експреса, а има га и код нас у продавницама боја и четкица за уметнике.

Друга опција која се често користи код нас је да користите обичну трску, бамбус или гушчије перо и дајем вам линк до Youtube видео клипа на коме можете научити како се то ради.

За крај ево лепог видео клипа у коме су приказани сви процеси израде рукописне књиге: