Написала Гордана Славковић

Стали смо на реп изолацији, а ја имам још две теме за приче. Коју да изаберем? За прву  сам емотивно везана. Друга је болна тачка нашег менталитета.  Прва је старија и води ме до друге. Без прве не бих открила другу. Али тек заједно дају слику наше стварности. Па да кренемо редом.

Џиџи и Зевс су кућни љубимци из Београда на привременом хотелском смештају код нас. Она је једна каприциозна чивава, а он је равнодушни француски булдог. Потпуно су различити и непотпуно слични. Повремено ратују, привремено се слажу и увек се такмиче. Зевс први утрчава у стан кад нам стигну у госте. Џиџи се прва смести у крило. Обоје воле да се мазе, али госпођица ипак прикупи више симпатија и у кући и на улици. Зевс не уме или неће да се наметне. Кад осети да није интересантан, само се окрене на другу страну или се прућне на под колико је дуг.

До сада смо се одлично дружили, али су нам били само гости на један или два дана. Сада имају десетодневни пун пансион, а нама нико није одржао курс за чување кућних љубимаца. Нико нам није  показао вежбу како се намешта поводац. Нисмо имали часове обуке за све могуће и немогуће ситуације које могу да нас задесе са њима. Без дискусије, коментара и округлог стола, два кућна љубимца су као два пакетића из зелене зоне ходника убачена у црвену зону нашег стана. Испред прага су остављене грануле, рибљи слаткиши одвратног мириса, четка за чешљање и још неке дрангулије.

• Ваљда ћемо се снаћи.
• Видећемо на интернету оно што нам није јасно.

Уздамо се у скромно искуство и раскошно богатство Гугла, Јутјуба и осталих технолошких достигнућа. Теорија нам је јасна, али пракса има једва прелазну оцену. Падамо на првом испиту. Како да наместимо поводац за шетњу? Петљали смо, окретали, обртали, превртали… и ставили га на под. На крају је Зевс изгубио стрпљење и сам, малтене, ушао у свој поводац. Само што му нисмо аплаудирали. Са Џиџијем је то било сложеније. Није била заинтересована за сарадњу. Поводац је, наравно женски, био префињенији и компликованији. Некако смо га наместили, али се и из авиона видело да јој не пристаје лепо. На сву срећу што смо избегавали пролазнике па нико није могао да јој се смеје. Сигурна сам да би нам се Џиџи због тога осветила.  

Описивати пса, а не приказати његову верност је као млаћење празне сламе. Излизана фраза „веран као пас“ светлија је од истине. Тугу за газдама није могла да ублажи ни лепота ни слобода баште. У почетку им је било занимљиво јурцање по лејама или излежавање у хладовини. Џиџи је провоцирала баштенског пса Џукија да је јури док се не ошамути. Зевс је брзо одустао од такве игре и за свој рачун истраживао околину. Касније је Џиџи почела да лаје. Прво на комшију, па на баштенског пријатеља и ретке пролазнике, а онда на цвеће и лишће, на траву и облаке, на сунце и ваздух, на све и на сваког. Џуки се повукао у своју кућицу од њеног лавежа, а Зевс се сакрио испод столице. Градска дама је демонстративно напустила башту, изашла на пут и легла испред кола. Остала је у том положају све док ми нисмо укапирали да је то демонстрација туге.

Повратак у стан их је емотивно уздрмао. После одушевљеног утрчавања, следио је хладан туш. Очекивали су неког, а није било никог. Незаинтересовано и дремљиво провели су читаво поподне. Нису се превише орасположили ни кад смо касније изашли у физиолошку шетњу пред спавање.

Ноћни излазак са псима отворио ми је очи. Место боравка, улицу и број из личне карте тек сад сам стварно видела у правом светлу. По дану и сама  сигурно не бих шетала око зграде. Нити бих се провлачила између жбунова. Нити бих се завлачила испод тераса. И док је Зевс поштовао мој избор стазе за шетњу, Џиџи ми је упорно контрирала. Имала је превише градских навика и вукла поводац све ближе згради. У почетку ми је то било прихватљиво због осветљења. Касније су улична светла разоткрила чудне навике наших комшија. Да ли су бацали са тераса оно што воле или оно што не воле? Нешто је и добровољно пало или га је свакодневни ветар одувао. Било је ту пластичних пиштоља, чарапа, кухињских крпа, чаша и чинија, неидентификованог ситног инвентара, десетак унучића познатог коњака… О опушцима и папирићима да и не говорим. Подразумевају се. Навикли смо се на њих. Толико смо се навикли да се запрепастимо кад их не видимо у некој другој земљи.

Сећам се да су нам пред полазак на породично путовање у Словенију ћерке одржале предавање управо на ту тему. Али није вредело.

• Понашате се као типични Срби у иностранству.
• Шта смо урадили?
• Нисте урадили, него сте рекли: „Како је чисто! Види, нема ниједног папирића!“

Јесмо, баш тако смо се чудили. Било је то јаче од нас. Пред толиком чистоћом нисмо могли да ћутимо. Не могу да ћутим ни пред овом нечистоћом. Не могу ни да је променим, сем да је запишем и да је можда покажем свету. Лице и наличје једне зграде у једном малом месту где се сви знамо. И сви смо наизглед фини и пристојно изгледамо. Станови су нам уредни и са укусом намештени. Сваког лета се неко од комшија реновира. Знамо ред, треба да одржавамо хигијену, кречимо, фарбамо. Мењамо станове. Не мењамо навике. Станови су наши, испод њих је ничија земља. У ствари свачија, јер свако може да је ружи и трује.

Покушали смо једном давно да очистимо и ми наше смеће. Трајало је кратко, уз недовољно одазива и превише саботирања. Чудна је потреба нашег света да му у својој кући буде лепо, а напољу слепо. Било је неколико ђубретара и много провокатора. Управо оних испод чијих  прозора има највише смећа.

Иако не желим више да шетам око зграде, Џиџи ме упорно тамо вуче. Не знам зашто. Можда жели да ми открије још неку  тајну наших станара? Видећемо.