Написала Гордана Славковић

Субота никако да се извуче из пиџаме. То је прави викенд дан. Дан за купање у сунцу. Дан за прескакање јутарњих звона. Чујеш их, али не хајеш. Уживаш док у дневни распоред скоцкаваш обавезе. Неке избацујеш као поцепане чарапе. Друге одлажеш у оставу за нека боља времена. Остаје само оно што се мора или што ће улепшати један дан, у најави већ помало досадан.

Треба написати причу. Прво треба наћи материјал за њу, а на видику нема ничег занимљивог. Неке ситне идеје круже као свици по орбити мозга, али немају довољно потенцијала да се повежу у приповедачку нит. Саветујем себе да од свега може да се створи прича ако додаш мало креативних зачина. Што би моји ђаци рекли: „Машта може свашта“.

Ипак не иде. Доручак и припрема ручка нису баш инспиративни. Можда би били маштовитији да им изолација није одузела укус слободе. Кафа на тераси охладила се од свеједности. Ни поглед кроз прозор не може да је загреје. Слика данима болује од укочености. Мирују боје, мириси и покрети. Суботом дремају и звукови.

Тишину прекида тандркање лифта. Е, то је већ нешто! Обичан звук који ће покренути машту. И прича може да почне.

Путовање лифтом у доба короне има нечег трилерског у себи. Почиње шпијунским осматрањем. Кад лифт из себе избаци ужурбане станаре на нижим спратовима и уморно стане у приземље, брзо се примакнеш вратима и још брже притиснеш дугме за позив. Навучеш маску до очију и за сваки случај спустиш се за два степеника испод спрата. Каобајаги незаинтересовано осматраш околину и брзо ошацујеш да ли има неког у придошлом лифту. Улазиш притиснут стрепњом да те неко не заустави на следећем спрату. Кад се дочепаш приземља, не гледајући ни лево ни десно, журиш према излазу. Направиш јако озбиљну фацу и мумлајући одговараш на поздраве комшија. Провераваш спољашњи терен и не хваташ се за врата све док се сумњиви елементи, то јест комшије, не склоне са степеништа. После сваког путовања лифтом одахнеш као да си решио мистериозни агентски задатак.

Наравно, није увек тако занимљиво. Пресретне те изненађење кад му се најмање надаш. На вирусног путника се понекад обруши дрвље и камење, страх и љутња, бес и неразборитост. Он се смањи на минијатурност маковог зрна како би се некако искотрљао из лифта, а да га комшија не лансира на Месец и даље у свемирску недођију.

Оћутиш грмљавину и идеш даље. Али, и обичан дан има своје бубице. Обавезе те убаце у машину и ти мораш још два пута као Пинк Пантер да улазиш и излазиш из лифта. Путовања постају све динамичнија, комшије све разноврсније. Просто можеш да бираш шта ћеш описивати.

Стрпљиво чекамо чак испред зграде да комшија уђе у лифт. Срели смо се малопре и разменили искуства са прележаним вирусом. Али нећемо да ризикујемо. На паркингу смо му скренули пажњу да иде први. Мислећи да смо се довољно временски удаљили од њега, полазимо и ми. Али лифт још није кренуо, а комшија нам отвара врата. Још нас љубазно руком позива да уђемо. Нећкамо се и враћамо уназад. Он инсистира. Неснађено се окрећемо око себе и збуњено улазимо. Комшија се смеје:

• Комшије, не плашим се. Не може ништа да ми се деси. Еј, не иде то тако. Све је у људској глави. Страх нас прво поједе, па тек онда болест. Опуштено.

Опуштено за сваки случај навлачимо маске дубље на нос. Не због нас, него због њега. Иако је већ прележао корону. И  једино зато што знамо да о овој болести ништа не знамо.

Можда је у праву кад пропагира опуштање јер смиреност благотворно делује на све па и на болест. Без великог размишљања можда прођеш боље у животу. Млади то више практикују од нас.

Лифт ме због успореног рефлекса повлачи на седми спрат уместо у приземље. Обично и не схватимо шта се дешава док се не заустави. А онда се два зачуђена погледа сретну на пола пута и сумњиво осмехну. Не знам због чега, али се сви људи који излазе мало препадну кад им неко други отвори врата. Као да само они имају тапију на свој излазак из лифта. Испред мене је млади комшија који се увек лепо јавља. Ухватио врата и гласно ме поздравља. Ја машем руком и кроз маску говорим да не улази. За тренутак застаје, али већ закорачује. Појачавам оштрину покрета и висину гласа. Тек тад га збуњујем. Поставља знак питања испред себе.

• Не улази, молим те, позитивна сам на корону.
• А, то ли је­­?! Ја мислио није Вам добро. Ма не бојте се.
• Не плашим се за себе, него за тебе.

Комшија нехајно уђе у лифт и залупи врата. Ја се повлачим у ћошак. Да могу, пробила бих на другу страну и низ сајлу се спустила у приземље. Комшија ме храбри:

• Био сам и ја позитиван, али нисам имао никакве симптоме. Зову ме другари, ‘оће да дођу. Кажем им да су луди и да не долазе. Ма јок, не слушају. Дошли и седели, причали. Кажу да хоће да провере могу ли да се заразе.
• И???
• Радили тест и ништа. Нико се није заразио.

Стигосмо. Зачуђено. Шта све може да се чује од седмог спрата до приземља! Цела прича. И то ноншалатно нестварна. Невероватно вероватна. У повратку путујем сама. Свеједно ми је. Српски рулет наше младости ме дотукао. Можда су у праву. Можда сви играмо, свесно или несвесно, рулет са вирусом.