Слика 11 (Љубав преко жице)

Написала Гордана Славковић

Широким загрљајима стежемо технолошка достигнућа. Интернет, Гуглица, Едмодо, Вајбер или Вибер, навигација, Фејсбук, Инстаграм, Тик ток, Јутјуб, рачунари, таблети, паметни телефони и телевизори… Милом или силом савладавамо све. Почиње филм, читамо наслов, главне глумце и кратак приказ, али хајде да видимо кад је снимљен. Занимљиво, баш смо  потпуно  информисани. То и то се налази у тој улици, тај број. Нема проблема, кад кренемо укуцаћемо навигацију. Практично, без лутања стижемо на циљ. Чујемо за неко место богу иза ногу. Све је на мапама. Пронаћи ћеш најдубљу, највишу и најудаљенију тачку очас посла јер нам је планета на длану. Читаш неразумљиве латинске називе медицинског извештаја. Ништа више није страшно.

На интернету ћеш наћи превод и до ситних цреваца испричана сва искуства људи са истим проблемом. Наравно и савете лекара, надрилекара, травара, видовњака и осталих препредењака. Шеташ и наиђеш на леп и непознат цвет. Не лупај главу, брзо га сликај и све ће ти се открити само. Пред достигнућима која су све достигнутија обичном човеку понекад застанем од чуда, понекад од страха. Као дјед Раде из приповетке Бранка Ћопића. Откријте сами њен наслов. То је бар сада тако лако.

Да ли ће чудесне справе једног дана јести, спавати и волети уместо нас? До када ћемо ми контролисати њих, а од када оне нас? Има ли вештачка интелигенција рок трајања? И да ли је програмирана само на таласе доброте? Како избећи нуспојаве? Оно што пише невидљивим најситнијим словима, а што је увек најважније, коме је заправо намењено? Све знамо, а не видимо даље од носа. За посету самопослузи и ови највидовитији треба да понесу читаву микроскопску апаратуру. Да ли смо сами одговорни ако се не посаветујемо са научником и пројектантом свемогућих направа?

Строгом селекцијом се пробијам кроз шуму новотарија. Бирам шта ћу прихватити. Размишљам о ономе што ћу прочитати. Прескачем садржаје који нису ни за чији узраст. Ипак понекад залутам по беспућу интернета замишљена над разноврсношћу, али и бедом понуђених садржаја. Добро је што брзим кликтањем знам да се вратим на прави пут. А да ли сви могу? Да ли деца имају искуства да селективно бирају садржаје? Колико су и одрасли људи спремни да буду искрени пред варљивим сјајем друштвених мрежа?

Наш баштенски пријатељ се данима удаљава од свих и од свега. Кафу пије на дистанци и пре него што је почела корона. Уместо кафенског разговора непрекидно куцка по тастатури телефона. Кроз башту прође као кроз сан. Не дели више савете, биљке ни не примећује. Пецање му је постало апстрактна дангуба. Док телефонира, непрекидно мења позицију под изговором да тражи сигнал. Видимо сви да му је Фејсбук памет попио, али стрпљиво чекамо расплет. Неиздрж ме понекад савлада па добронамерно прокоментаришем:

  • Интернет ће ти доћи главе. Спусти се на земљу.

Он се притајено осмехује и открива разлог свог хода по облацима. Дописује се са неколкио жена истовремено. Помало стидљиво, помало поносно као тинејџер показује и њихове слике. Све су лепе. И добро ситуиране. И све су из земаља у окружењу. Свака има своју бајковиту причу. Непристојно је да питам, али стрепим какву је бајку њима испричао наш баштенски пријатељ.

Интернет љубав на Балкану цвета. Време је и да се направи ужи избор. И таман кад смо помислили да ће Црногорка победити, македонско девојче постаде изабраница интернет срца. Кроз ружичасте наочаре не види се ниједна препрека, не слуте се могуће мане, дани се усхићено одбројавају. Једвачек пред путовање постаје несносан. Иако помало сумњамо, испраћамо га са најлепшим жељама.

И ту, претпостављате, настаје преокрет. Док ми мислимо да идила још путује до тамо, стварност се већ враћа овамо. Ружичасто се обојило сивом свакодневицом, али се крај не назире. Ово није бајка иако су се срели, можда заволели и сигурно венчали. Са сваким повратком из комшијске земље допутује по неко разочарање. И таман се слегну чврста обећања о раскиду, почињу нове припреме за пут. Све ће се јасно ставити до знања, нема фолирања више.

  • Каква ти је млада?
  • Лепа. Млађа је од мене двадесет година.
  • Да ли ради?
  • Не ради, повредила је руку и сад чека одштету од неке америчке фирме.
  • Колико је повредила руку? Да ли јој је у функцији?
  • Слабо.
  • Од чега живи?
  • Она, ћерка и мајка имају локале за издавање.

Не знам шта се у оваквим ситуацијама каже. Да ли је све лепше или све црње? Уз следећи сусрет допутује и радосна вест о принови. Али и разлог поновног раскида, алкохол. Ово што могу да закувају друштвене мреже, здрав разум не може да размрси. Преко Вибера покуца нам дотична госпођа на телефон. Сазнасмо да наш пријатељ има башту и сојеницу на Дунаву. Плашимо се даље да чепркамо. Ко зна шта ћемо све открити?

Када сам упознала први пут свог садашњег зета, избегли смо унапред све могуће интернет заврзламе. Чак и фотографије. Дечко је спремно сео преко пута мене. Одмах је питао за коју оцену одговара. Укључена подна лампа у по бела дана сасвим се случајно нашла поред њега. Прво је морао да наслика пејзаж родног места свог оца. Затим да покаже солидно знање из познавања родослова своје породице и са очеве и са мајчине стране. Трудила сам се да будем блага и да ми ништа не промакне. Али ко то да зна?! Увек се све заврши реторским питањем.

Posted on 20. septembra 2021., in Eseji, Preporuka, Priče, pesme, intervjui, Savremenici, Zavičajni pisci. Bookmark the permalink. Postavite komentar.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: