Слика 10 (Камелеон)

Написала Гордана Славковић

Комшијски рат поврћем тактички постаје занимљивији. Две беле тиквице не обраћају пажњу на линију фронта и башкаре се у нашој башти. Што би мој комшија рекао:

  • Јуче нису биле оволике. Гле, колико су порасле.

Слажем се с њим. Јуче их није било с ове стране рова. Обновиће се утук на утук од прошлог лета. Распламсаће се филозофска расправа о пореклу имовине и права на својину. Чије су тиквице ако расту у једној, а рађају у другој башти? Експлоатишу енергију земље тамо, а сунчају се овамо. Ко треба да их убере? Не указујем још увек на окупацију приватне територије необичним оружјем јер чекам да се укључи публика. Биће то занимљив двобој уз необјективне навијаче и пристрасне судије. А и комшија је променио плочу и прешао на најљубазнији обртај.

  • Ајде да пијемо кафу. Ја кувам .
  • Смеш да пијеш кафу са нама?
  • Ма пусти корону. Има да пијемо кафу. Љубав не зна за границе.

Кафа је можда једино пиће које учвршћује пријатељства и појачава тренутке одмора. Уз њу развлачиш  разговор као ластиш. Време растежеш као жваку. Помириш се са свима и опет оставиш себи довољно самосталности. Никуд не идеш, а цео свет утопиш у шољицу црног напитка. Уз гутљаје течно иду и тешке теме. Преврћу се идеје наглавачке, пуцају жеље по шавовима, парају се унутрашње ивице сећања, надугачко разглаба о ситним стварима. Убоде се понекад и зрно истине. Натенане се дође и до великих закључака. Обично разговор потекне од најобичније речи и кроз мноштво кривудавих токова стигне до црног талога. И ту се поентира ефектно.

  • Све се данас мења. Променила се клима. Ова година није била ни за парадајз, ни за боранију, ни за паприку.

Хоћу још да уживам у испијању кафе па не помињем тиквице. Брзо тражим неутрално поврће око којег се нећемо пецкати.

  • Замисли, кромпир може да мења боју.
  • Како мења боју?
  • Лепо, био је љубичаст, а сада је обичан.
  • Можда си погрешила кад си садила кромпир. Или га је нешто појело.
  • Добила сам љубичасти кромпир. И тај сам посадила. Сада немам ни најмањи љубичасти кромпирић. Није могао да нестане. Бар би један кликерчић остао.
  • Е, то је онда ГМО. Не можеш да га размножиш. Увек купујеш ново семе.

Сумњив ми је овакав закључак. Размножио се, али је променио боју. Ко зна какви су се хемијски процеси одиграли на релацији лабораторија – здрава земља. Шугавица је превише органска за експерименталне новотарије.

Кад нешто не знамо, гутљаји кафе су краћи и ми брже прелазимо на нове теме. Комшија се враћа у стару форму:

  • Гогили, убери пелин.
  • Шта ћу с њим?  Имам и ја пелин.
  • Осуши за чај. Добар је за стомак, за…
  • Знам, али убраћу свој пелин.
  • Да ли ти то рече да је твој пелин бољи? Е, није. Мој је… горчи.

Може ли пелин бити такав, не знам. Али ми дођосмо до горког талога. Међукомшијска кафа има рок трајања. Прекрати време, испросипа мудрост и врати у стварност. У фиоку са неважним причама спаковаћемо и овај разговор, а горчину пелина засладићемо непрсканим  грожђем. И дан се наставља. Сунце није ни приметило да смо зауставили време, а ми нисмо видели да се јесењи хемијски процеси неумитно дешавају сваког тренутка. Све тече по утабаној хронолошкој стази. Па и разговор о тиквицама. Колико год ја бежала од њих, оне нису избегле разговор после задњег гутљаја. Кафенисање користи сваку шансу да се прошири макар још једним успутним додатком.

  • Ко ме је терао јуче да причам о тиквицама код куће?! Кажем ја жени да могу да се грилују. Она мени данас оставила месо и рекла да спремим ручак. И тиквице обавезно да изгрилујем.
  • Јеси ли то некад радио?
  • Нисам, али знам.

Обазриво покушавам да изминирам његово поврће.

  • Мислим да си однео тиквице које су превелике за гриловање.
  • Нису. Најбоље су. Тако су добре баш за гриловање. А како да их исецкам?

Одушевљено објашњавам јер волим да солим памет неискусним кулинарима. Што моје саветовање више одмиче, то комшији опада гастрономски ентузијазам.

  • Могао бих да спремим паприкаш од тиквица. Да прво издинстам тиквице онако са луком, па да додам месо…

Запањује ме оволико почетничко незнање. Погрешан редослед намирница је загарантовани неуспех специјалитета. Ипак стрпљиво диктирам рецепт и забрањујем прескакање корака.

Комшија ћути. Не сме више ништа да каже. Тачку на моје проповедање ставља чивава Џиџи, наш тренутни гост љубимац. Лаје на комшију из све снаге. Он успева само да каже:

  • Види како је газдарица научила да лаје на мене.

Данашње кафенисање је дефинитивно завршено.

Posted on 19. septembra 2021., in Eseji, Priče, pesme, intervjui, Savremenici, Zavičajni pisci. Bookmark the permalink. Postavite komentar.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: