Написала Гордана Славковић

Башта мирује само привидно. Сазрева семе, шушти лишће, пуж се непоколебљиво пење уз јабуку. Невидљиви сликар мења боје. У јед зелену убацује жуту. На георгине је просуо пуну шаку загореле браон нијансе. Испрскао је копљасте листове сирка окер пегама. У ограду обавијену лозом сипао је кантицу црвене фарбе. Тамнољубичасте бобице као новогодишњи украси висе са вињаге што се увија уз гране шљиве. Нека, мени непозната, напаст детаљно зумба купусњаче. На сребрнозеленој чипки раштана може јој позавидети и најбољи мајстор филиграна.

Прикупљам летину. Има вајдице од наше баштице. Француски спанаћ је као накинђурена невеста. Окитио се златастим семенкама. Боранија ме је изневерила. У пустим пазухама понека полупразна махуна се већ удрвенила. Биљка без рода изазива сажаљење. Напуштам је и ја. Надам се да ћу више среће имати са шаргарепом. Да нисам експериментисала, да сам се држала уобичајених сорти и семенки, тако би и било. Кад посејеш мини шаргарепу, добијеш чупаве наранџасте патуљке. У реду је њена маленкост, али није у реду толика длакавост. Питам се како на пијаци увек купујем глатку уједначену шаргарепу. Сигурно постоји неко средство које депилира плодове још у зачетку. Као што постоји хемикалија да се квргаве паприке претворе у савршени облик за печење. Савршенство ће нам доћи главе. Све мора бити једнако, глатко, мазно, примамљиво. Без правог укуса и са додатком вештачке ароме. Чудимо се природним облицима. Избегавамо квргаве јабуке, чворновате  шаргарепе, сићушне цвекле. Бежимо од праве природе у њен сурогат. Купила сам неугледни расад парадајза од деде на пијаци из сажаљења и према деди и према биљкама. Изненадила ме је брза прилагодљивост и отпорност тог парадајза. Али и његова сласт. Као да је заливан шећером и медом. Памтићу тај укус до следећег лета. А онда? Онда ћемо се природно прилагођавати извештаченој природи.

Треба да обиђем тиквице. Нису се претргле од рађања. Таман их је било толико да не морам да јурим нове рецепте. Пре неколико година родиле су као луде. Спремала сам их на сто начина док нисмо огуглали и на нове и на старе специјалитете. Позвала сам у помоћ Гуглицу и открила фантастичну зимску салату. На потрагу ме је у ствари пре много година упутила једна бака са пијаце. Поклонила ми је кељ, али не и рецепт. Међутим, дала ми је савет за свако време:

• Школована си жена. Нађи сама рецепт.

И нашла сам. И то одличан рецепт који више не излази из моје кухиње.

Тиквице су овог лета главна тема разговора са мојим комшијом. Наше две баште раздваја само искривљена ограда од жице. Нахерена је и као да кривуда у потрази за мирисима и укусима. Док чачкамо око биљака, распитујемо се за њихово здравље. Шта смо посејали, зашто нешто није никло, како је ово родило… Мој грашак је био бољи, али су зато његове тиквице однеле победу. Прво се хвалио, а онда је почео да се љути на њих.

• О, шта ћу са овим тиквицама више? Погледај колико су преко ноћи порасле.
• Па једи, комшија. Здраве су.
• Не могу више да их једем. Погледај, јуче је била оволицка, а сад је ко тиква. Ево ти ове две.
• Нећу, имам и ја.
• Имаш, али имам ја више од тебе. И моје су боље. Види какве су!
• И моје су добре. Баш волим зелене тиквице. Укусније су од белих.

Комшији као да сам ставила прст у око.

• Ама моје тиквице су одличне. Ево, пробај. Боље су од тих зелених.  Узми и однеси кући. Не знам шта ћу са њима.

Безуспешно ме убеђује. Не волим тиквице које су прерасле згодан ниво поховања. Жао ми је, али мора чешће да их бере.

И данас смо се такмичили са тиквицама преко ограде. Он је и кукао и хвалио се истовремено. Баш је поносан на њих. Ја нисам попустила пред белином његових тиквичастих векни. Остала сам верна својим дугуљастим зеленим цукинима.

Дан је шарен. Сунчан и ветровит. Плашим се да ми та променљивост не покрене успавани вирус. Остављам башту и седам у хлад испод шљива. Хлад је мој, а шљиве су комшијине. Таман сам се задубила у претрагу интернета, ето њега. Опрезно седа на прописану раздаљину преко пута мене. Добро је што смо завршили препуцавање око тиквица и сада можемо да разглабамо светску политику. Кроз белосветске трачеве провуче се и нека наша обична тема. Ту се, наравно,  осетимо  беспомоћно и погледом лутамо на разне стране. Он поносно гледа у своје шљиве, ја пратим све нијансе наранџасте на латицама кадифица. Свако је везан за своје. Зов шљива је јачи и комшија одлази. На свом терену поново је у старом елементу.

• Гогили, дођи овде у хлад да седиш.
• Зашто кад и овде имам хлад?
• Е, али код мене је боље. Види како је добра хладовина. Можеш и да читаш. Ма можеш да уживаш.
• Лепо ми је и овде. И ово је хлад од твојих шљива.
• Ама није исто. Код мене је боље.

Не посустајемо ни он ни ја. Али обоје устајемо и почињемо да чачкамо по башти. Има још дана за мегдана. Видећемо чија ће башта бити боља на крају. Или на почетку следећег лета.