Написала Гордана Славковић

Кад пожелиш нешто конкретно за јело, значи да је прекретница у теби. Болест иде на једну, ти на другу страну. Нису нас без разлога у детињству кљукали мудрошћу „Здравље на уста улази“. Први дашак здравља осетио се седмог дана у касно поподне.

• Замисли гладан сам.
• Стварно?! Загрејаћу пилећу чорбицу.
• Нећу чорбу. Једе ми се нешто конкретно.

Уз конкретно пада и одлука да се осми дан проведе у башти. Наоружани књигама, укрштеницама, инстаграмом, вајбером, кексом, сланиницом, сиром, домаћим хлебом, бананама, грожђем и радошћу стижемо у нашу башту. Радозналост трчи испред нас. Шта ли ће нас сачекати? Као да смо путовали на Месец па се сада са стрепњом враћамо на омиљено место. Нисмо без разлога благо усхићени. Срећно смо савладали све успутне препреке. Уболи смо да позовемо лифт када никог није било на ходнику. Заобишли смо и комшију који ревносно дежура испред зграде у својим колима и разбија досаду пензионерских дана премештајући их са једног паркинг места на друго. После је све било лако. Пут до Шугавице посут је само сунцем.

Башта трепери испод шарених трепавица. Субјективно бих рекла да нам се радује. Објективно мислим да је у свом свету боја и да нас не примећује. Преживела је ових осам дана без нас. Лето је још грли, али јој се јесен сакривена испод наранџасте лепезе већ прикрада. Светлост бљешти из сваког расцветаног ока. Превијају се сунчане нити збијене у тешке плетенице. Зеленило се распојасало. Изгубило је компас и лута од тамнозеленог до бледожутог лишћа. Понегде је обогаћено траговима злата, понегде искапано бакром и сребром. Коров је добио своју шансу. Оштрим канџама гуши биљке и прождире их халапљиво. Башта има свој ритам живота. У друштву човека питома је и блага. Остављена себи на милост и немилост, постаје дивља и прождрљива.

Прихватамо је такву каква јесте. Увијамо се у њен шарени плашт и поглед као удицу забацујемо у плаветнило воде. Површина се мрешка као плисирана сукња. Достојанствено се породица лабудова смешта у њене наборе. Врбе, вечито жедне, држе облаке у свом наручју. Из шевара елегантно прхне бела чапља. Слика је као са гоблена. Ипак, ово је стварност. Кракати стубови далековода гацају по води. Иза њих шепури се димњак електране. Чује се авион. Тражим га по светлоплавом небу док ми  из сећања провирује реченица из детињства: „Авионе, баци нам бомбоне!“ Питам се да ли смо и као деца веровали у тако нешто. Никад нам ништа није пало с неба, али смо и даље дрхтали испод моћне лепоте. Сад је авион испловио испод белог облака и изгубио тајанствени сјај.

Изгубили су и сунцокрети своју битку са храпавим длановима ветра. Пресамитили су се и спустили своја мала сунца под пазухе бундевиних листова. Бундеве су на врхунцу животне радости. Вреже се пењу уз падину, грле успутно дрвеће, врховима нападају травњак и већ су га прилично појеле. Испод великих длакавих листова спавају беле ћелаве лопте. Ззаштићене сненим  покривачем гутају последње летње сокове да порасту више од свих баштенских биљака.

Остале биљке нису издржале поход смрдибуба и кромпирових златица. Без јаука подносе свој удес начичкане досадним бубама. Неке нису успеле ни да се изњишу у својим латицама нити да осете богате таласе зрелости.

Једно шарено крилато створење мили по наслону столице. Не плаши се мог присуства. Рекла бих да ме игнорише презриво. Померам руку јер не желим блиски сусрет са непознатима. Зачуђена сам упорношћу и смелошћу које непозвани гост показује. Парадира храбро по столици огрнут достојанственим тачкастим плаштом. Нестане испод наслона и кад помислим да је добровољно напустио терен, он се опет појави са друге стране. Блиставе шаре на  крилцима ефектно се супротстављају свету око себе. И сунце  воли упорност ове бубе и гура је према мени. Шта да радим са њом? Довољно је лепа да бих је убила. Исувише непозната да бих се дружила са њом. Нека свако иде својим путем. Ја ћу се повући, а она нека преузме столицу. Бубе ће владати светом. И бактерије. И вируси. Све оно што нам је непознато. Нису нам непријатељи лавови. Они су исувише велики за наш страх. Непријатељи су нам они невидљиви организми са којима не умемо да се боримо. Непријатељи су нам створења против којих немамо ни знање, ни искуство, ни штит. Једино оружје нам је здравље. У телу и у духу. А оно на уста улази, ако се сећате.