Слика 7 (Ко нема у глави, има у ногама)

Написала Гордана Славковић

Ништа није указивало на то да ће дан почети заборавно. Сем једне ситнице можда. Први јутарњи поглед обавезно прво сними Цркву Светог Максима Исповедника, а затим се спусти на терасу на супротној страни улице. Комшије сваког јутра идилично уживају у првој кафи. Јутрос је црква, наравно била на свом месту, али комшија нема. Покушала сам да будем духовита и да помислим како су заборавили јутарњи ритуал.  

Ми смо још од синоћ спремни да данас дамо крв. Просто једва чекамо. Никад ми раније тако нешто није причињавало радост, али ето, времена се мењају. Пожелиш и да си дежурни кућни ђубретар само да те додирне ваздух. А ваздух је овог јутра субјективно свежији. Почео је ветар. Вероватно и код комшија на тераси.

Стижемо који минут раније испред амбуланте. Као по упутству моје мајке: „Боље да ти њега чекаш, него он тебе.“ Мислила је на аутобус, али и на све ситуације у животу. Само што смо ми јутрос превидели једну ситницу. Заборавили смо упуте. Немамо ни времена ни простора да оптужујемо једно друго као што то обично радимо у другачијим околностима. Обоје смо криви и само се згледамо. Добро, ући ћу ја да питам можемо ли без упута. Уздамо се у свемоћ технике. Убачени смо у систем, има нас у компјутеру, у петак смо добили упут.

Сестре још увек нема за пријемним столом. Чујем разговор иза високих врата и закорачујем у непознато. Брзо се повлачим пред налетом зачуђених узвика:

  • Где сте пошли? Не смете овде да будете! Ово је зелена зона! Како сте ушли овде?

Са безбедне удаљености тражим натпис ЗЕЛЕНА ЗОНА. Не видим га, али осећам кривицу. Немам права да се тек тако шетам по црвеној и зеленој зони, иако не постоји видљива граница за нас обичне пацијенте. Чекам да сестра испразни свој арсенал згражености и да објасним свој проблем. Као да сам ставила прст у осињак. Сувишно је и да додам да је у њему само једна љутита оса.

  • Како сте могли да заборавите упуте? И то баш обоје? На шта то личи? Сад ја морам овде да вас тражим. Свашта. Обоје заборавили упуте. Што сте кренули без упута?

Не знам да ли чује мој коментар да нам је сада најмање потребно предавање колико год поучно било. Најзад нас је пронашла у компјутеру и тензија благо попушта. Бар док не схватимо да информациони систем има механичке препреке. Штампач се тврдоглаво заблокирао и халапљиво једе погужвани папир. Ту ништа више не помаже сем да се поступи по старој народној мудрости „Ко нема у глави, има у ногама“.

У редовима, по чекаоницама, испред улазних врата и прозивки, обично се нађе неко ко несвесно заокупи пажњу свих чекача. Јутрос је то једна баба. Без пардона се смешта на сред степеништа и блокира улаз. Гунђа, запиткује, коментарише. Сви стичемо утисак да ће се на галаму провући преко реда. Човек коме изгледа није баш добро, скреће јој пажњу да стави маску и да се удаљи мало. Баба се окреће, не може да верује како треба да оде на зачеље, међу последње чекаче. Почиње јадиковку од Кулина бана, од снаје, од аутобуса, од доручка… Кад схвати да јој не придајемо довољно пажње, седа на клупу тик уз моју пријатељицу. Свима се на лицу појави осмех у облику чуђења. Пријатељица се повлачи на сами крај, само што не испадне, али и баба се не да. Заузима сваки центиметар ослобођеног простора.

  • Ја имам негативан тест. После размака од два милиметра од бабе, не верујем да ћу бити и даље негативна.
  • Па што чекаш овде са коронашима кад си негативна?
  • Кашљем. Сви који имају респираторне проблеме одмах се упућују у ковид амбуланту.
  • Ево, и ја немам корону, али имам алергију. Рекли су ми да се овде јавим.

После овога осмеси са обликом чуђења нестају. Остаје само чуђење. Бар смо научили нешто ново.  Са човеком коме није добро стиже још једна заврзлама са упутом. Не иде на преглед, чека да да крв, али нема упут. Сестру интересује сaмо упут.

  • Немам упут. Био сам на преглед и рекли су ми да данас дам крв.
  • Где ти је упут?
  • Немам упут. Само су ми рекли…
  • Где ти је упут?
  • Не знам. Да одем до кола да видим није ли тамо?
  • Јеси ли добио упут?
  • Нисам.
  • Зашто ниси добио пут?
  • Не знам. Мени треба курс да разумем како овде треба да се понашам. Шта да се ради, идем кући.

И сестри је ваљда дојадило. Иако споропотезно, ипак решава проблем.

  • Ајде, уђи код докторке да ти напише упут.

Тада примећује и нас двоје како демонстративно машемо својим упутима.

  • Уђите и ви. Уђите обоје. Ви можете заједно

Препознајем сестру која вади крв. Препознаје и она мене.

  • Па то сте Ви, Гоцо. Па што чекате?

Не могу да објашњавам. Објашњење би појело читаву већ написану причу. На изласку је пријемна сестра у сасвим другачијем тоналитету.

  • Нашла сам вас у свесци. Имали сте заказано за данас. Ево,треба да дођете…

Уморна сам од накнадног знања. Шта ће нам компјутери ако имамо свеске? Или обрнуто? Прекидам је.

  • Треба да дођемо око пола четири.

Сестра се не да. Инсистира да буде љубазна.

  • Дођите око пола четири. Може тако нешто око три сата.

Враћамо се у своју изолацију. Још увек је јутро. Мало додуше побркано и на граници разочарања. Ипак се све добро завршило. И комшије су се сетиле да изађу на терасу и попију кафу. Јутарња идила може да се настави. И ми пијемо кафу на тераси која је улепшана белим цветом кактуса. Он ни ове године није заборавио да нас обрадује.

Posted on 16. septembra 2021., in Eseji, Preporuka, Priče, pesme, intervjui, Savremenici, Zavičajni pisci. Bookmark the permalink. Postavite komentar.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: