Написала Гордана Славковић

Моја породица колико год се трудила да иде у корак са временом, није превише „широкијех схватања“ и грчевито се држи старих правила и модела понашања „Чувај док имаш. Пружи се кол’ко ти је губер дугачак. Не бацај храну, греота је. Пољуби хлеб пре него што га бациш…“ Наталожило се то гладно искуство кроз генерације предака и не дозвољава руци да хладнокрвно спусти хлеб у прождрљиво грло корпе за отпатке.

Из најбољих жеља дефинитивно се рађају најпогрешније ствари. Давно смо то приметили, али нисмо променили. Као и сви родитељи, за децу смо остављали најбоље, најсочније, најзрелије воће. И колико год смо се трудили да нагомиламо витамине и да их систематски кљукамо њима, оне би само мрљавиле па би воће брзо одустајало од своје свежине. Банане би се испегавиле, на јабукама се стварали сумњиви тамни кругови, око грожђа ројио се облак ситних винских мушица.

• Ајде, да се не баци, поједи ове јабуке.
• Добро. А ти поједи банане. Ти више волиш банане.

И тако да се не баци, ми редовно једемо воће на граници здравог опстанка. Кљукамо се на силу витамина и прекорним самокритикама да не купујемо више ништа. Бар не у великим количинама. Све до следећег пијачног дана када се обећање заборави пред омамљивом свежином црвених, жутих, зрелих плодова.

Трагикомичност ситуације достигне врхунац одласком у госте. На столу, као у свакој  домаћинској кући, стоји чинија воћа. Најчешће у њој разбашкарено жутују банане. Њих има у свако доба године. Има их и у нашој кући непрекидно. Али из наше чиније вероватно не вире тако изазовно. И не провоцирају нашу децу. Кад их понудимо нашом бананом, прво преврну окицама, затворе их и намрште се. Као да кажу: „Ко још једе банане!“ Али овде, у туђој кући, прво се некултурно испружи прст према бананама, а затим исувише гласно објави: „Мама, банане!“ Док домаћини услужно трче према чинији да нахране гладне окице, нас двоје пропадамо до подрума. И даље, можда до постојбине банана. Тако бесмислен постаје коментар како и ми имамо банане да га уопште и не изговарамо. Само се надамо да сви знају како се подразумева да породице са малом децом у кући обавезно имају, поред домаћег, и јужно воће.

Одрастање брже протекне родитељима него деци. Док смо се неколико пута окренули око себе у кући и на послу, оне су већ у својим породицама и са својим чинијама за воће. Нисам злопамтило, али проверавам кришом има ли банана. Наравно, башкаре се у својим жутим капутима. Просто су домаће јужно воће. Да ли су јужно или тропско воће? У својој постојбини су зелене. Док дођу до нас , пожуте од муке. А кад стигну до мене, редовно потамне. И ја их не волим, али их једем. Да се не баце.

Пренело се то и на друге ствари. Тешко се одвајамо од свега што смо унели у кућу. Чак и ако је нешто поломљено, давно превазиђено или никад употребљено. Нека га. Леба не једе, воду не пије. Нашим ћеркама се од тих  речи кожа јежила. Ми смо се од њихових погледа у хрчке претварали. Све до прошлог лета када су у једну велику врећу потрпале све фиоке из своје бивше девојачке собе. Нису нам дозволиле ни да видимо шта су избациле. Ми смо, додуше, патриотски покушавали да спасимо понешто и да кришом извучемо неку ситницу већ давно отписану и од нас самих. Прокријумчарили смо је и добро ушушкали да не привлачи пажњу наших драгих инквизиторских гостију. Касније смо сви схватили да није морало баш све да нас напусти. Сада кад нешто тражимо и не можемо да нађемо, одмах одустајемо и прекорно прогунђамо: „Па да, то су нам сигурно оне бациле оног дана…“

А тако смо се  добро до тада сналазили у нагомиланим непотребностима. Чак нисмо ни изговарали реченицу „Да се не баци“. Она је тако лепо чучала у свакој фиоци, на свакој полици, у свакој чинији за воће.