Слика 5 (Испеглани дани)

Написала Гордана Славковић

И обичне ствари постоје. Прескачемо их кад представљамо себе, кад упиремо поглед у будућност, кад се хвалимо сећањима. Неправедно. Можда је могуће и у њих унети мало боје.  

Никада нисам избегавала свакодневне обавезе. Нисам ни желела да се сврставам само у категорију запослених жена. Мајка и домаћица, планинар и читалац, куварица и машталица… Још увек трчим јединствену трку прескакања десетоструких препона кроз живот.  Док радим по кући, смишљам сценарио за огледни час. Док смишљам бајку за лаку ноћ, размишљам о сутрашњем јеловнику. Најбоље идеје падну ми на памет док радим најдосадније послове. Зато волим да перем судове и пеглам. Хтео не хтео, тада мораш употребити машту. Једноличност покрета провоцира идеје да измиле из својих чаура. Касније им само даш облик и име.

Пошто ми верна другарица машина за судове превише помаже, за идеје ми остаје само пеглање. Корпа са погужваним стварима увек је пуна и тако постављена поред врата да је ни у мислима не можеш заобићи. Кад веш прекардаши све границе раста, време је за преподневну или поподневну самовољну изолацију. Поред пегле и даске неопходан је бокалчић лимунаде и музика са радија. Право уживање! Нижу се жице веша по данима за прање. Ред мора да постоји по боји и температури. Понедељак је сав бео на 90 степени. Уторак убрзо замрачује боју и спушта температуру на 60 или 40. За њим каска нежна лепршава среда у светлим хаљинама и променљивом температуром од 30 до 40 степени. Четвртак је обично уфлекан од столњака и других кухињских реквизита па му треба опрезно додатно рибање са више топлоте. Петак се обично извуче из игре и ослободи простор за суботу која се сва шепури од папазјаније свега и свачега. Оно што није могло ни са чим да се сложи по боји и температути мора сада да се сложи са свим и свачим у суботњи микс. Овако изгледа шестодневни распоред часова за нашу веш машину. Право на заслужени одмор има недељом и на црвено слово.

Механички покрети неприметно ме одвуку у размишљање. Највише волим да пеглам мајице са округлим изрезом. Круг је савршенство, заокружена лепота, сунце. Мирише на лето и на радост. Такви дани су лепршави и не може им зуб времена ништа. Преко њих пегла клизи , а они се сами пакују у посебне кутије сећања.

Неприметно наиђу компликоване ствари који извуку дане што би да се забораве. Тешки су ко туч. Нити их можеш заобићи, нити их  можеш прескочити. Вуку се један за другим као кишне глисте. Понекад се толико слепе да поједу читаву једну годину. Можда и годину и по. Нема је у нашим сећањима, а можда ни у свемиру.

  • Кад смо прошле године били у Херцег Новом…
  • Не, нисмо прошле године били, него претпрошле. Прошле године је била корона и нисмо нигде ишли.

Да, нисмо нигде ишли, нисмо ништа видели, нисмо постојали. Корона нам је појела чак и сећања. Као да си пеглом спљескао петсто и нешто дана и претворио их у једну празнину. Вртимо се око те вештачке црне рупе и не знамо да ли ћемо и кад ћемо је испунити породичним ручковима, летовањима, смехом, љубавима…

Не одустајем од беле постељине. И пегла је обожава. Нема набора ни грешака код ивице. У њен снежни дашак лако се утисне печат са сунчевим осмехом. Одлично се слаже и са омиљеном књигом, измишљеном причом пред спавање или пољупцем за лаку ноћ. Док путујем по чистој белини сећања, искрсавају садашње троструке линије живота. На свакој од њих су исте жеље, надања, стрепње и очекивања.

Постоје ствари које не желим да испеглам. Иако ми се оне упорно намећу, несигурно их остављам за крај док се круг не затвори. Неке дане једноставно желим да прескочим. Ако не могу да их избришем, бар да могу жмурећки кроз њих да прођем. Нису они много тешки, али су непријатни, обележени кајањем или стидом. Њих бих препеглала стотину пута док се не би излизали до границе непостојања.

Наиђу онда неке мекше ствари које се саме скоцкавају у уредне форме. Подигну ми расположење, одведу до облака, до замишљених сусрета, обећаних радовања и најављених успеха. Све је могуће, лако и лепо. Боје се савршено слажу са жељама, облици са мислима. Потребни су неки такви дани без покрића за радост или одлучност, за авантуру или одустајање. Једноставни без образложења. И кад их испеглаш, они остану исти. Баш онакви какви треба да буду. Најчешћи у животу.

Posted on 13. septembra 2021., in Eseji, Preporuka, Priče, pesme, intervjui, Savremenici, Zavičajni pisci. Bookmark the permalink. Postavite komentar.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: