Написала Гордана Славковић

Хтела сам да пишем о природи.  Најзад је сунчан дан и самој себи дугујем један леп још увек зелен пејзаж. Међути, све је кренуло у другом правцу. Ништа ново да се планови измене.

Идемо на контролу. Радујем се што ћу прошетати до амбуланте. Испред зграде схватисмо  да смо промашили гардеробу. Наше тренерке и јакне брзо постају сувишне, а недостају нам наочаре за сунце. Да ли због модног фијаска или нечег другог, тек не осећамо се најпријатније. Ошамућени смо, манта нам се у глави, а пред очима трепери. Жмиркамо и желимо што више боја да понесемо са собом у стан.

Паркинг испред болнице је велики и потпуно празан. Зато су аутомобили начичкани по стази све до ковид амбуланте. Једино их нема на благој кривини јер су ту постављене столице повезане црвеном пластичном траком. Испред амбуланте већ стоје двоја кола хитне помоћи и неколико забринутих људи.

Чекање је одлично за посматрања. Први пут уживо  видим како се удише кисеоник. Старији пацијент седи у амбулантним колима, држи малу боцу кисеоника и повремено намешта цевчице које испадну из носа. У другим колима је жена коју не видим, али схватам да је у лошем стању јер не може сама да изађе. У ствари уопште не може да изађе иако медицинске сетре покушавају да је наговоре. На крају морају да попусте и да је сместе у колица. Тек тада настаје проблем. Плато испред степеништа није предвиђен за инвалидска колица па се точкићи заглављују и ни да мрдну. Прискаче им у помоћ и возач па њих троје некако изгурају колица до степеништа и уз стрмину до улаза. Амбуланта има два степеништа и два улаза на  којима пише крупним словима ЦРВЕНА ЗОНА. Целом дужином између степеница је празна жардињера. Сестре из једног улаза излазе, попну се на жардињеру и уђу у други улаз. Доктор једним кораком прескаче жардињеру. Стално се дозивају. Доктор тражи сатурацију неког пацијента, зове неку Љиљу, тражи да се пацијент из једног улаза уведе у други… Излази на степениште и пита да ли је пацијент са кисеоником стабилан. Обећава да ће га примити само да заврши са претходним.

Чујем глас једне сестре из првог улаза како предлаже некоме да изађе напоље јер ће му бити боље. Излази младић блед као крпа. Хода полако и наслања се на жардињеру. Излази доктор из другог улаза:

•  Момак, што стојиш ту? Хоћеш да ми се онесвестиш? Седни , молим те.

Гледам где би могао да седне. Нигде. Изгледа да су столице добиле другу функцију, обезбеђују стазу за амбулантна кола. Нико не жели превише да се удаљи од улаза. Сви мисле да ће пропустити свој ред. Сестре желе да помогну, али немају много могућности. Понекад је и забринутост довољна.

• Деда, можеш ли да издржиш?
• Морам.
• Седни негде… Ево, у ова колица.

Деда погледа у колица, ногом шутне точкић и окрене им леђа. Вероватно унапред не жели да види себе у њима.

Неки људи држе пуне торбе из којих вире папирне марамице, несесери, брижљиво увезане кесе. Прво помишљам да су будући пацијенти, а онда схватам да су рођаци пацијената јер долазе до изражаја тек кад се рашчисти гужва. Тада моле сестре да некоме у некој соби предају торбу. Један човек непрекидно телефонира. Не може да нађе свог пацијента јер ни сам пацијент не зна где лежи. Човек укључује и ширу родбину да некако открију где треба однети торбу са понудама. Сестра му објашњава да постоје три ковид амбуланте и да у овој сигурно није. Он се нервира јер је чекао већ два сата узалуд и ко зна колико ће чекати испред других.

Амбулантна кола непрекидно пристижу. Долазе пацијенти и сопственим превозом. Са једним младићем стиже и цела породица: мајка, отац и млађи брат. Отац је нервозан, мајка као и свака мајка – блага, а брат незаинтересован. Не знам због чега чујем само очеве реченице, као да сам се претплатила на његову фреквенцију гласа.

• Да останеш у болницу ако треба. Ако ти кажу да останеш, немој случајно да потписујеш да нећеш.

Син и мајка нешто кажу, а и брат се приближава.

• Удаљи се, Филипе. И стави маску. Што је сигурно, сигурно. Ајде, бежи тамо.

Момак клима главом, брат се удаљава. Мајка је још забринутија.

• Ако је рекао. Треба да каже. Доктору да кажеш све што те мучи. Немој да ћутиш, све, све да испричаш. Дај да видимо резултате. Шта је то повећано? Имаш ли интернет да проверимо?

Узнемирава ме његова забринутост. Разумем га, али унервозио је и мене и остале људе. О збуњеном сину не смем ни да размишљам колико је испрепадан.

Колико се чини невероватно у овим условима, људи се ипак зближе и разговарају. Брзо се заборавља дистанца и страх од невидљивог непријатеља.

• Моја ћерка је била удата за његовог брата. Сад су се раставили, али ми смо остали добри. Ништа ново. То се сад тако ради. Кад је пре жена могла да остави мужа? Моја жена је од мене могла да оде само једанпут и никад више. Сад моја унука оде, остави мужа, па се врати. Ништа ново.

Бринем. Једно обично снимање плућа одужи се исувише. Покушала сам да га прекратим шетањем, посматрањем, размишљањем о десетим стварима, али нешто је сумњиво. Црвић се провукао кроз мождану кору и не могу га ни најзанимљивије слике извући на светлост дана.

• Шта ти урадише, човече, тамо?
• Ма пусти, све је у хаосу. Замисли два пута ме је снимао и не појављује се снимак. Сад да сачекам да се апарат мало одмори, па поново да ме снимају.

Седамо на једину клупу која још увек чува своју функцију. Већ је ова до ње поломљена. Како је овде све некада у ствари било лепо замишљено. Између степеница дугачка жардињера, испред оивичена површина елипсастог облика за цвеће. Уместо цвећа троскот, црни слез, штир. Чак и пчела на цвету хајдучке траве. Да ли је мед лековит ако је скупљен испред ковид амбуланте и испод точкова амбулантних кола?

Поред наше клупе лепа жардињера љубазно увезана купиновом траком. Купина се одомаћила и унутар ње толико да је и родила два црна ока. Поред је корпа за смеће са етикетом „очистимо Србију“. Испред ње ветар се игра празном кесицом бомбона.

Да ли су вам ове слике „нешто ново“ или „ништа ново“? Одлучите сами.