Слика 1 (Не дирај то!)

Написала Гордана Славковић

Понедељак не излази из пиџаме. Развлачи се као лења кишна глиста. Треба га скратити. Не могу да му дозволим да се разбашкари превише и да ме смори. Још увек имам стрпљења за преподневне сате који споро извирују из ћошкова и гужвају се под првим сунчаним зрацима.

Уобичајени јутарњи ритуал не наговештава ништа необично. Све је под контролом. Почињем вежбе које сам преко лета оправдано запоставила. Време је да се вратим у колотечину. Ускоро, за петнаест дана,  боже здравља негде после 10. септембра, кренућу у школу.

  • Шта радиш? Не дирај то! Остави се вежбања, треба да мирујеш!
  • Али ништа ми није, немам симптоме. Добро сам.
  • Нема везе што си добро. Не играј се, боље да испоштујеш препоруке лекара.

Излазим на терасу. Ништа страшно, има још толико занимљивости које ме чекају. Гледаћу пролазнике и играћу сама са собом игру погађања. Замишљам ко су, чиме се баве, куда журе… Комшија води пса у шетњу. Свакодневна слика без трунке креативности. Две девојчице нешто разговарају и журе. Имају исте мајице и исте фризуре. Немају ништа загонетно. Чекам да неко или нешто наиђе, да ми покрене машту.

Разочарано се пребацујем на дрвеће. Да ли могу да пребројим све нијансе зелене боје? И није више само зелена у зеленилу. Читав један ред дрвећа већ се разголитио и посивео. Травњак је оћелавио. Не могу више да чекам. Примећујем оно што желим да избегнем. Поглед ће ми се удавити у смећу и мрзовољи.

Тражим голубове. Или врапце. Само да се слика покрене и време потече. Нема ни једних ни других. Чудно и празно све док звук авиона за прскање комараца не направи хаос у ваздуху. Одједном се и голубови и врапци сјуре  са грана и кровова и попут војне формације поново узлећу на сигурна уточишта. Све се ускомешало и узврпољило, али се бар нешто десило. Слика се вратила у првобитни оквир. Ја постајем сувишна на њој.

Кухиња је одувек била мој кутак. Најсигурнија сам у сплету мириса и укуса, али сада не треба претеривати са храном да не бих за две недеље била као буре. Ипак ћу се приближити шпорету. Одавно је требало да се ориба.

  • Где си? Шта радиш то?
  •  Само мало да орибам шпорет. Није уопште напорно.
  •  Не дирај то!. Остави шпорет. Шта те је спопало? Треба да мирујеш.

Мирујем. Али мирује и време. Никад да се поподне прелије у вече. Телефон, компјутер и телевизор су толико досадне ствари кад немаш шта да радиш. Избацујем главу кроз прозор и стварам илузију да сам напољу. Хладњикаво је и лепо.

Звоно на вратима. Враћам главу у знак питања који се протеже  до петог спрата. Стварност или само жеља? Да ли треба мировати или отворити?

Испред врата пријатељи. Ненајављени. Са сунцем у очима и осмехом на рукама. Не дирам их. Мирујем и гледам их. Довољно за овакав дан.

Posted on 4. septembra 2021., in Eseji, Preporuka, Priče, pesme, intervjui, Savremenici, Zavičajni pisci. Bookmark the permalink. Postavite komentar.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: