Написала Гордана Славковић

Понедељак не излази из пиџаме. Развлачи се као лења кишна глиста. Треба га скратити. Не могу да му дозволим да се разбашкари превише и да ме смори. Још увек имам стрпљења за преподневне сате који споро извирују из ћошкова и гужвају се под првим сунчаним зрацима.

Уобичајени јутарњи ритуал не наговештава ништа необично. Све је под контролом. Почињем вежбе које сам преко лета оправдано запоставила. Време је да се вратим у колотечину. Ускоро, за петнаест дана,  боже здравља негде после 10. септембра, кренућу у школу.

• Шта радиш? Не дирај то! Остави се вежбања, треба да мирујеш!
• Али ништа ми није, немам симптоме. Добро сам.
• Нема везе што си добро. Не играј се, боље да испоштујеш препоруке лекара.

Излазим на терасу. Ништа страшно, има још толико занимљивости које ме чекају. Гледаћу пролазнике и играћу сама са собом игру погађања. Замишљам ко су, чиме се баве, куда журе… Комшија води пса у шетњу. Свакодневна слика без трунке креативности. Две девојчице нешто разговарају и журе. Имају исте мајице и исте фризуре. Немају ништа загонетно. Чекам да неко или нешто наиђе, да ми покрене машту.

Разочарано се пребацујем на дрвеће. Да ли могу да пребројим све нијансе зелене боје? И није више само зелена у зеленилу. Читав један ред дрвећа већ се разголитио и посивео. Травњак је оћелавио. Не могу више да чекам. Примећујем оно што желим да избегнем. Поглед ће ми се удавити у смећу и мрзовољи.

Тражим голубове. Или врапце. Само да се слика покрене и време потече. Нема ни једних ни других. Чудно и празно све док звук авиона за прскање комараца не направи хаос у ваздуху. Одједном се и голубови и врапци сјуре  са грана и кровова и попут војне формације поново узлећу на сигурна уточишта. Све се ускомешало и узврпољило, али се бар нешто десило. Слика се вратила у првобитни оквир. Ја постајем сувишна на њој.

Кухиња је одувек била мој кутак. Најсигурнија сам у сплету мириса и укуса, али сада не треба претеривати са храном да не бих за две недеље била као буре. Ипак ћу се приближити шпорету. Одавно је требало да се ориба.

• Где си? Шта радиш то?
•  Само мало да орибам шпорет. Није уопште напорно.
•  Не дирај то!. Остави шпорет. Шта те је спопало? Треба да мирујеш.

Мирујем. Али мирује и време. Никад да се поподне прелије у вече. Телефон, компјутер и телевизор су толико досадне ствари кад немаш шта да радиш. Избацујем главу кроз прозор и стварам илузију да сам напољу. Хладњикаво је и лепо.

Звоно на вратима. Враћам главу у знак питања који се протеже  до петог спрата. Стварност или само жеља? Да ли треба мировати или отворити?

Испред врата пријатељи. Ненајављени. Са сунцем у очима и осмехом на рукама. Не дирам их. Мирујем и гледам их. Довољно за овакав дан.