Слика између (Чекајући корону)

Написала Гордана Славковић

Ово што ћу сада написати далеко је од здравог разума. Ипак ћу написати иако ћу себе после критиковати. Критиковаћу себе свакако за све и свашта, па нек се у дежурном делићу мозга за преиспитивања нађе и овај оксиморон.
Како је диван дан да се човек разболи! Није могао бити бољи. Да смо га сами бирали, не бисмо га ишчепркали из вреле августовске прашине. Небо се не види. Уместо њега разливена је тамносива водена бојица. Дрвеће се увукло у себе. Безбројне нијансе зеленила закључале су се добровољно у најдаље одаје хлорофила. Ни шћућурених врабаца нигде нема. Обично их у овакав јесењи пејзаж бар наслутим на неком жбуну или испод стрехе. Баре грамзиво расту и преливају се из својих оквира. Август не личи на себе. Ни када нас је исцедио спарином, ни кад се самоиницијативно преформулисао у јесењи месец.


Сада би било време да најавим суштину – чекање у реду за резултате тестирања. Али ништа овог дана не личи на себе, па ни овај ред испред амбуланте. Нема реда. Разбацани смо по дворишту које нема ни облик, ни границе, ни димензије, ни боју. Нема чак ни своје дрво. Покушавам да нађем траву. Није да је нема, али као да је прележала безбројне заразне болести. Хоћу да нађем нешто лепо у видокругу. Као да снимам камером, памтим детаље, разгледам, истражујем изван видљивих оквира. Пребројавам столице. Укупно пет. Нахерене и разбацане по тлу. Да ли су довољно размакнуте за потенцијалне чекаче? Како се зову људи који нешто чекају? Чекаоци или чекачи? Или некако другачије? Предајем српски језик и књижевност, а никада се нисам то запитала, нити сам наишла на сличан појам. Чекаоница, чекати, чекање, „чека“ , сачекати, дочекати… Овој породици речи недостаје реч за означавање вршиоца радње. Задовољна сам што ми је реч чекач пала на памет. Можда сам је прва измислила, мада ми звучи претенциозно. Немогуће је да будем прва у смишљању речи.Неко ће ми сигурно преотети ту идеју или је барем затамнити сугестијом да више означава нешто друго него човека који у јесењем тмурилу размишља о свему и свачему само не о аветима болести. Да се вратим празним столицама. Људи се пребацују с ноге на ногу, шетају, чуче, устају, уздишу, преврћу очима и ћуте. Пребројавам људе, пребројавам столице, и ноге, и наслоне, и капи кише на пресвлакама од скаја. Чак није ни иронично. Усамљене столице под тмурним небом између забринутих чекача.
Постоји и једна клупа, огољенија у својој искрености јер се бара на њеној дасци види издалека и нико јој не прилази. Постоји још једна клупа, одбојнија и тужнија са разлистаном дрвеном плочом као лепезом. Било би добро да се нацрта, али тако да се ухвати врисак дрвета које, наочиглед целог света, труне.
Поред клупе је загонетка за мене. Највише чекања трошим на одгонетку чудног предмета. Какав се скривени смисао налази у бесмислу кавеза у облику коцке? Испод њега су уредно послагане цигле. У њему заробљена гранчица неког мршавог жбуна непознатог имена и изгледа. И још опрезно закључана катанцем. Тежак задатак. Не дозвољава ми да се окренем својим мислима. На крају крајева, можда је то прави циљ скаламерије. Одвући чекаче у погрешном смеру. Заинтигирати их бесмислом.
Ниједна коцкица мозаика не одудара од ружноће пејзажа. Бетон око зграде је извитоперен. Час га има, а час се у утабану земљу трансформише. Један ћошак са хрпом пикаваца одлично је место за показивање високо развијене свести пушача. Не, не загађујемо свој радни простор, али ово испод прозора није наша околина. Оно што не видимо у својој саможивости , то и не постоји. Чекачима ће се згадити од ружноће и бахатости, али њих нико не тера да буду истраживачи. Они су само чекачи, потенцијални носиоци белосветског вируса.
Да заокружим причу једним зидом. Треба бити мајстор и затворити двориште зидом. Зидом који се не завршава. И који кривуда и састављен је од „ дајштадаш“ материјала. Одличан је за вежбање концентрације. Треба ти мајсторско око да размсриш таласасте линије по његовој грбавој текстури. Треба ти и узвишени поглед на чардак који се уздиже у дворишту изнад њега. Да ли је за птице или људе? У селу се по овако стрмим пречкама кокошке пењу на гране за спавање. Не верујем рођеним очима кад видим како гломазна баба стење и води будућу станарицу у голубарник. И још убедљиво понавља како није проблем ходати по овој стрмој металној конструкцији. А испод ње, невешто прекривено олупинама, гробље непотребних ствари: разбијене саксије, окрњене жардињере, спљескане пластичне боце, прљаве искидане крпе, даске, предмети неидентификованог облика и намене…
Ко ме је терао да завирујем? Мука ми је од још једног бесмисла. Враћам се на почетну тачку и одлучујем да се више не померам. Кад бих могла да се ресетујем и избришем све слике и мисли од малопре? Кад бих могла да их улепшам, освежим, обојим најлепшим летњим бојама? Али, не бива. Не иде да се у идилични амбијент смести позитиван резултат. Ружно и болесно се привлаче. Једино у негативном оквиру позитиван резултат може да се прихвати нормално. И једино овде позитивно постаје негативно, а негативно и даље остаје ружно.

Posted on 2. septembra 2021., in Eseji, Preporuka, Priče, pesme, intervjui, Savremenici, Zavičajni pisci. Bookmark the permalink. Postavite komentar.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: