Усамљена старица из аветињског рударског градића била је инспирација писцу Драгославу Михаиловићу за чувену књигу „Петријин венац“

Име Петрија је после објављивања романа „Петријин венац“ Драгослава Михаиловића, постало симбол жене мученице, хероине с руба друштвене и историјске сцене. Синоним за патње обичних жена које рађају, одгајају децу, аргатују, трпе најтеже ударце судбине и упркос свему тврдокорно опстају на ветрометини чије је име Србија.

Када је књига преточена у бриљантан филм Срђана Карановића, испоставило се да права Петрија заиста постоји. Новинари су открили Милену Стефановић из готово напуштеног рударског насеља Равна река код Параћина, удовицу рудара инвалида Милисава. Баш ова усамљена старица, која је живела у аветињском градићу са духовима прошлости и тешког живота, инспирисала је Михаиловића да напише књигу о невероватној снази српске жене.

„Човек ти је так`а живина. Све заборавља. Не знам каки бол да има, најзад ће увек да га одболује и заборави. И продужи да живи ко да га и није задесило ништа страшно. Памти још понешто, није да је баш све заборавио, али и то некако кроз маглу, ко да се десило неком другом, а не њему“.

Овај цитат из Михаиловићеве књиге можда најбоље описује Милену. Новинари су у њој лако препознавали Петрију, која стоички трпи недаће као богомдану судбину. Од мале наслеђене мужевљеве пензије није могла да живи па је радила и као чистачица у последњој преосталој локалној кафани. Био је то логичан наставак живота описаног у књизи. Од писца је добила примерак са посветом: „Без твоје помоћи, Милена, тешко бих остварио овакав један роман“. Речи захвалности морали су да јој читају други, јер је била неписмена, као и многе друге жене из српског села. Али, баш те жене рађале су, одгајале и дивно васпитавале своју децу, слале их на школовање у градове, сматрајући њихов успех својом животном мисијом.

Милена је била прва инспирација за филм „Петријин венац“, али не и једина, наглашавао је писац. Она је само једна од безброј, које су генерацијама испраћале мушкарце у њиве, рударска окна и ратове, тражиле и вукле њихова тела по бојним пољима, дочекивале их и пазиле обогаљене, трпеле њихов јед и бес.

• Љубим ти руку која ме ударила – каже књижевна Петрија свом мужу, обогаљеном рудару, који огорчење због сопствене несреће, немоћи и беде искаљује на њој. Та реченица просте жене достојна је јеванђеља или житија хришћанског мученика.

Милена је могла да опрости све батине и муке. Ипак, није хтела, а ни могла да опрости првој свекрви што је због ње изгубила дете. Једини разлог због кога су српске кућне мученице постајале бесне фурије била су деца, јер су стварање и одржавање живота осећале као једину светлу тачку у животу.

Милену су удали када је имала само 14 година. Њена примитивна свекрва је мучила девојчицу-снаху, доказујући да и даље има статус главне жене у кући. По цену уништавања живота.

• Гледајући филм препознала сам вајат где сам се породила и изгубила прво дете, јер никог није било да ми помогне. Највише ме погодила сцена сахране детета – горко је причала Милена Стефановић, када је одгледала филм.

УДБА ТУЖИЛА ДИСИДЕНТА

Када је откривена као инспирација за „Петријин венац“, Милена Стефановић је постала популарна. Постављали су јој чудна питања. Штампа је преносила да ће тужити писца и тражити му новац, јер је зарадио на њеној трагичној судбини. – Немам намеру никога да тужим. Драгослава ми поздравите и кажите му да се не љути. Новинари ме свашта питају, а ја морам да им одговарам – поручила је Милена. Међутим, убрзо се испоставило да су неки од тих људи, којима је морала да одговара, били „удбаши“. Они су у њено име подигли тужбу, покушавајући да дискредитују чувеног писца и дисидента. Тек после 13 година, тај мучни поступак завршио се пресудом, која је скинула сумњу у тада већ академика Драгослава Михаиловића.

Показивала је новинарима и ретуширане фотографије, какве су некада биле у моди. На једној је био вештачки „улепшан“ лик Милениног другог детета, кћери Анђелке, коју је изгубила док јој је муж био у Другом светском рату. Она је живела да би бринула о другима. Тако је било и са другим мужем, рударом, који је тешко повређен у несрећи на послу. И сестрину кћи је одгајила као своју.

• Једну сестричину сам очувала, код мене је стасала за удају. А када је добила своје дете, узела сам и њега. И ту сам девојчицу подигла док није напунила десету. Тада ми мој Милисав поболе и, да ли зато или што добише стан, моја сестричина и зет је узеше. Није моје дете. Морала сам да је дам – болно је говорила Милена, патећи за мезимицом.

Сву пажњу је посветила болесном мужу. Умро је после неколико година мучења, а Милена је остала да живи готово сама у рударском насељу. Сви који су имали с ким и где, одлазили су. Милену су обично налазили у баштици крај скромног кућерка, окружену мачкама које су јој биле једино друштво.

• Сви пријатељи и познаници су отишли. Лекар долази једном недељно. Кад снегови завеју нема никог да ми помогне. Од рођења сам се мимоилазила са животом. Судбина је хтела да изгубим све што сам имала. Много суза сам исплакала, а сад више и не плачем. Тако је морало да буде – тихо се помирила са тешком судбином.

Извор: Новости

Написао Борис Субашић