Дрво

Написале Гордана Славковић и Магдалена Реџовић

Снага си
Што жилама
Као венама
Воду и земљу
У крвоток свезујеш
И мрвиш точак времена.

Молитва си
Тиха и свечана
Као повеља
Што се у ставло урезујеш
И љубављу и надом
Страхове растерујеш.

Колевка си
За ветар
Што се из пазуха
Твојих извија
За нежност
Што пупољке
У звездани плашт повија
За лет
Што облаке
У гнезда свија
За трен снени
Што промакне
Кроз дан зелени.

Кад песник пише песму,
Мора дубоко у себе да зађе,
Да ископа рупу у души
Баш као дрво да сади.
Треба у животу засадити барем једно дрво.
Дакле,
Прво ископати рупу
И у њу убацити корен.
Дати му довољно места
Да може да се шири.
Затим младо стабло
Подупрети да га не сломе снажни ветрови.
Пронаћи добро дрво ослонца, а може и човека.
Онда га, у време суше, залити и пустити да расте.
Благородно ће се вишеструко захвалити.
Пружиће заклон од летње јаре и
Изненадне кише.
Закрилиће својим богатим гранама невољника и
помоћи му да дише.
Биће склониште и дом птицама.
Дароваће плодове и за узврат ништа тражити неће.
Засађено је да би било извор свеопште среће.
А песма израсла из душе песника
Винуће се у соколске висине.
Треба у животу засадити бар једно дрво.

Из књиге „Два пера у једном даху: изазов искона, зборник поезије и прозе два аутора“ (Костолац: Клуб љубитеља књиге „Мајдан“, 2021)

Posted on 23. maja 2021., in Priče, pesme, intervjui. Bookmark the permalink. Postavite komentar.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: