Дрво

Написале Гордана Славковић и Магдалена Реџовић

Снага си
Што жилама
Као венама
Воду и земљу
У крвоток свезујеш
И мрвиш точак времена.

Молитва си
Тиха и свечана
Као повеља
Што се у ставло урезујеш
И љубављу и надом
Страхове растерујеш.

Колевка си
За ветар
Што се из пазуха
Твојих извија
За нежност
Што пупољке
У звездани плашт повија
За лет
Што облаке
У гнезда свија
За трен снени
Што промакне
Кроз дан зелени.

Кад песник пише песму,
Мора дубоко у себе да зађе,
Да ископа рупу у души
Баш као дрво да сади.
Треба у животу засадити барем једно дрво.
Дакле,
Прво ископати рупу
И у њу убацити корен.
Дати му довољно места
Да може да се шири.
Затим младо стабло
Подупрети да га не сломе снажни ветрови.
Пронаћи добро дрво ослонца, а може и човека.
Онда га, у време суше, залити и пустити да расте.
Благородно ће се вишеструко захвалити.
Пружиће заклон од летње јаре и
Изненадне кише.
Закрилиће својим богатим гранама невољника и
помоћи му да дише.
Биће склониште и дом птицама.
Дароваће плодове и за узврат ништа тражити неће.
Засађено је да би било извор свеопште среће.
А песма израсла из душе песника
Винуће се у соколске висине.
Треба у животу засадити бар једно дрво.